Чавез – бунтовник, сликар, бејзбол играч

Уго Чавез провео је 14 година на челу Венецуеле и био је први у низу левичарских лидера који су дошли на власт у Латинској Америци у последњој деценији.

Рођен је 1954. године као Уго Рафаел Чавез Фријас у сиромашној породици у Сабанети, на западу Венецуеле. Желео је да буде сликар, а затим и професионални бејзбол играч у америчкој лиги, преноси америчка телевизијска мрежа Си-Ен-Ен.

Његово сиромашно, али срећно детињство у руралној Венецуели често му је служило као основа за анегдоте којима је обогаћивао своје политичке говоре.

У комбинацији са изузетном харизмом, његови скромни корени помогли су му да оствари снажну емотивну везу са многим сиромашним Венецуеланцима, који су га сматрали попут члана породице.

Као бивши потпуковник, Чавез је провео већи део своје војне каријере сарађујући са другим војницима левичарима на рушењу традиционалног политичког поретка.

Године 1992. нашао се на челу преврата против тадашњег председника Карлоса Андреса Переза који је доживео неуспех, али је то био почетак његове политичке каријере.

Кратак политички говор који је одржао док су га одводили у затвор, са својим заштитним знаком на глави, црвеном беретком, оставио је утисак на многе Венецуеланце и утро му пут народног вође.

Након што је помилован, Чавез је кренуо на турнеју по земљи, а победу на изборима однео је 1998. године. За многе бираче представљао је нови почетак након деценије влада које су виђене као самодовољне и корумпиране.

Приватни медији и бизнис лидери заузели су став против Чавеза, а 2002. група опозиционих политичара и дисидената из редова војске организовала је пуч. Чавез је ухапшен и пребачен у базу на Карибима.

Два дана касније, лојални официри из војске и присталице вратили су га на власт. Чавез је тада оптужио САД да стоји из пуча и рекао да страхује да би могао да буде убијен.

Као председник уживао је велику подршку сиромашних због великог улагања државе у здравствене и образовне програме, што је финансирано од извоза нафте.

Подршку је добијао и због конфронтације са САД, коју је окарактерисао као декадентну, ратно хушкачку империју.

Неколико пута је запретио да ће зауставити испоруку нафте у САД, као када је оптужио тадашњег председника Џорџа Буша да је подржао пуч 2002. године, али то никад није учинио.

САД је остао највеће тржиште за извоз венецуеланске нафте, али је Чавез, такође, повећао извоз на тржиште Кине и државе са антизападном политиком попут Белорусије, Ирана и Сирије.

Инспирисан својим пријатељем и ментором, кубанским лидером Фиделом Кастром, Чавез је, према мишљењу својих критичара, водио Венецуелу радикалним путем, национализујући већи део економије.

Попут Кастра, био је познат по својим говорима, који су се често протезали дубоку у ноћ. Сопствени рекорд оборио је 2002. године, говорећи без престанка готово 10 сати, подсећа Ројтерс.

Чавез се два пута женио. Има три ћерке и сина. Од друге жене развео се 2000. године.

Мало је познато о његовом приватном животу као председника, али је често помињао да ужива да гледа бејзбол на ТВ, да чита и слуша народну музику.

Средином 2011. године саопштио је јавности да се лечи од канцера. Био је на четири операције на Куби, као и на испрпљујућој хемотерапији и радијацији. Два пута је саопштио да је излечен.

У октобру 2012. године је поново изабран за председника са 55 одсто освојених гласова, али је био превише болестан да би положио заклетву за свој нови шестогодишњи мандат, који је требало да почне 10. јануара.

Врховни суд Венецуеле донео је одлуку да он остаје председник, чак иако се налази у болници.

Са Кубе је у фебруару авионом превезен у Венецуелу где је одмах смештен у болницу у Каракасу, где је преминуо.