Ристић: Однос према местима страдања застрашујући, деценијама смо неговали културу заборава

Кажу да је најбоља учитељица живота историја. Крај октобра и почетак новембра су дани сећања. Зашто је важно да сачувамо сећања, али како нам изгледају споменици који су подигнути да не заборавимо.

Када се упутите ка спомен-парку Јајинци, стазом око цркве, одмах на улазу са леве стране затећи ћете стари кревет, душек, комоду, кофу. Таман када помислите да не може горе, истом стазом 10-ак метара даље има још смећа. Уз шумску стазу ве-це шоља и још џакова шута.

Овај компекс је 1986. године Завод да заштиту споменика културе прогласио културним добром. Надлежни одговорност за чишћење нелегалних депонија пребацују једни на друге.

Изнад Ужица, друга прича. Последњег дана Ужичке републике на Кадињачу су пошли ужички радници, металци, пекари, ткачи... Већина је остала ту, на 12-ом километру од града, њих око 200, тачан број и имена никада нису утврђени.

Деценију касније саграђена је спомен-костурница, препознатљива пирамида. Спомен-комплекс се простире на неколико хектара, осветљен је и редовно се одржава. Сваког 29. новембра овде се организује државна свечаност.

Симбол Лесковца Споменик ослободиоцима не служи надлежнима на част. Време и неажурност нагризли су споменик, који чека израду регистра споменичког наслеђа лесковачког Народног музеја и Завода за заштиту споменика у Нишу, како би био рестауриран.

Спомен-парк на падинама Хисара "Шумска богиња" са крајпуташима, који чува сећање на борбу против фашизма, у бољем је стању. Да воље има да се споменици, бисте, спомен плоче очисте град Лесковац показао је прошле године када су уклоњени графити и рђа.

Споменик у Краљеву је некад био обавезно одредиште ђачких екскурзија. Књиге утисака изгореле су са зеленим вагоном на улазу у меморијални комплекс. Био је симбол свих људи који су дошли у Краљево након Другог светског рата бежећи од ратних страдања.

До спомен-гробља сада нема ни путоказа. У односу према жртвама, посебно су понижавајуће баре из канализационих цеви у подножју бедема. Испод њих је демолирано јавно склониште предузећа "Склоништа" Србије.

Радници градске Чистоће, за сада, успевају да бар масовну гробницу заштите од нелегалних депонија. Трагова копита и копачки има и међу хумкама. Сећање на страдање грађана Краљева на овом месту свело се на само једну церемонију 14. октобра, коју пропрате локални медији. Зашто - и до када ће тако бити - од локалних власти још нема одговора.

Култура заборава  

Историчар Дејан Ристић рекао је гостујући у Београдској хроници да смо ми деценијама неговали културу заборава и нисмо се бавили обогаћивањем и објективизацијом нашег знања периода Другог светског рата и оног што се дешавало на територији целе Југославије током Другог светског рата и сада видимо резултате.

"Данас видимо однoс младих, и средње генерације и код старијих према војним меморијалима. Однос према војним меморијалима и местима страдања је код нас је застрашујући и забрињавајући. То кажем не само као историчар, већ и као Србин и као неко ко има претке који су страдали и у Првом и у Другом светском рату", навео је Ристић.

На питање ко је крив, Ристић напомиње да немамо систем, који се тек сада успоставља.

"То су први и храбри кораци који уливају наду. Деценијама нисмо имали систем заштите војних меморијала и места страдања у Србији. Са једне стране имате локалитете који су под ингеренцијом локалне самоуправе, и ту је ситуација подношњива, попут Спомен-парка крагујевачки октобар, међутим највећи део локалитета је препуштен небризи", истакао је Ристић.

Зашто се споменак Јајинци третирају као излетиште 

Историчар наводи пример споменика Јајинци који од када су подигнути, никоме нису поверени на старање, што је допринело томе да се они третирају као парк и излетиште.

"Од момента када су успостављени Јајинци, то је почетак педесетих година прошлог века, никоме није поверено да се о њему стара. Музеј жртава геноцида је иницијативу да му се повери на старање Јајинци упутило Министарству културе, још увек чекамо да се та иницијатива проследи Влади на одлучивање", истакао је Ристић.

Каже да већина нас демонстрира темељно незнање и незаинтересованост за историју сопственог народа посебно за страдалничку прошлост.

"Ми често наше жртве називамо жртвама фашизма, бркајући да су Италијани били фашисти, да су Немци били нацисти, а да су Хрвати били усташе. Значи не можемо говорити о жртвама фашизма у Београду или у Крагујевцу или Краљеву. Ту су били или нацисти или Бугари. Код нас су сви фашисти и све жртве су жртве фашизма", објаснио је Ристић и додао да има злоупотребе термина фашисти и у дневно-политичке сврхе.

Предлог да ђаци обилазе места страдања 

Усвојен је предлог Музеја жртава геноцида да ђаци на екскурзијама обилазе места ратних страдања у Србији.

Ристић каже да пре свега у породици морамо да негујемо културу сећања, а потом кроз установе просвете, културе, науке, уметности, кроз медије.

"Сами обиласци од стране деце најзначајнијих губилишта сами по себи неће пуно значити, уколико су изоловани, али уколико са децом радимо онда ће настава на локалитету бити много ефектнија него у учионици", рекао је историчар.

Ристић је нагласио да родитељи морају да постану партнери учитељима своје деце.

На питање где је граница између сећање на жртве и подривања међудржавне нетрпељивости зарад дневнополитичких поена, Ристић каже да треба правити разлику између евоцирања и провоцирања.

"Евоцирање је неговање културе сећања засновано на знању и на пијетету, а провоцирање је злоупотреба културе сећања зарад политичких или идеолошких поена и циљева. Докле год се држимо знања на добром смо путу", закључио је Ристић.