Радомир има руднике у Аризони и живи прави амерички сан, али завичај не заборавља

Плаве се шљивици пуни рода на 10 хектара имања Босиљчића. Време да се шљива припрема за ракију. Уз раднике међу шљивама завичајним је, све док сезона траје, и Радомир. Избор шљиве на породичном имању био је и из сентименталних разлога, јер се ту ракија прави већ два столећа, али и практичних, научених у Америци.

"Производ који може да чека купца, а друго направи се имање које је самоодрживо, једноставно неће бити на мом терету на том финансијском делу него ће финансирати само себе, а успут ће да запосли неких десетак људи који већ раде и сезонски ту има 20-30 људи", објашњава Радомир Реј Босиљчић.

Први пакети већ су отишли за Аустралију, у плану су обе Америке и наравно домаће тржиште. Нова пословна шанса је, сматра, и за друге који су научили како функционише западни економски систем улагањa у имања.

"Зашто би сервирали виски у Србији, па нека га сервирају у Енглеској, тамо где припада, а ми имамо нашу ракију које су се вероватно раније мало и стидели, али сад се то мења", поручује Радомир Реј Босиљчић.

И није му проблем да двадесетак сати лети или вози од Аризоне до Горјана, више од 100 пута, иако је у дилеми где припада више.

"Мени је лепо и тамо и овамо", истиче Радомир.

Већ припрема земљиште за нови шљивик на пет хектара, комшијама ће поклонити саднице уз стручну помоћ и загарантован откуп како би у Горјанима постао највећи српски шљивик.

И амерички пријатељи често скокну да виде шта то Реј тамо негде ради, а унуци радо долазе ту где је саградио и замак од камена који ће до пролећа бити спреман да прими и госте.