Осамдесет година од злочина у шуми Машвина и Садиловцима

У дирљивој, али и критичкој беседи свештеник Миле Јокић подсетио је да "Срби, више него икад пре у овим преломним временима треба да чувају сећање на своје жртве".

"Ти Срби у НДХ имали су цркву у сваком селу и свог попа који им је говорио да чувају породицу, дом и наслеђе Светог Саве. Ти часници стајали су уз свој народ и кад су дошле усташе, а једно сведочанство чува сећање на свештеника којег су живог драли јер није хтео да остави своје парохијане", каже Јокић.

У цркви мук, али и хор који пева молитву Господњу: Оче наш иже јеси на небеси. Гледам као и сви у под и примећујем чудне црне ципеле, дебеле чарапе, народну ношњу. Две жене тихо плачу и климају главом на свештеникове речи. Једна уздише, а друга држи две свеће.

Касније схватам. То су чланице Певачке групе Банија чији наступ отвара комеморацију. Сви су спонтано устали и у полуневерици гледали у шест средовечних, ситних жена, које су певале- На Кордуну гроб до гроба. Нисам је раније чула, али видим да други око мене отварају уста и шапатом понављају речи мајке из песме која жали за сином.

"Злочини којих се данас сећамо имали су много дечијих жртава" говори нам историчар Миле Боснић.

"У шуми у Машвинама усташе су убиле 10 девојчица и 10 дечака, окренули их на леђа и спојили им руке, због чега се у сведочанствима овај свиреп злочин описује као дечје машвинско коло", објашњава Боснић.

Злочин у селу Садиловац, где је заклано и стрељано скоро 600 мештана, од чега половина деце, десио се, каже, на превару.

"Усташе су у већ спаљену сеоску цркву на превару, под изговором пописа, довели сељаке у зидине и опколили. Када су чули прве крике, схватили су све, ал је било касно. Садиловац је остао пуст, а до 1942. је имао 800 становника".

Иза ретких преживелих осталло је сведочанство. Већина је, у страху и тихо, потомцима говорила о Машвинској шуми и Садиловцима.

Ја сам данас у Бусијама упознала Милована из Нове Пазове, који има 70 година и коме је мајка причала о усташком покољу.

"Злочинци су ми на Огњену Марију у цркви Пресвете Богородице у Садиловцима убили читаву фамилију с мајчине стране, њих 32-оје. Она је као једно од осморо деце била послата код тетке у друго село, где је, кад је кренула усташка офанзива, да би преживела, била дата код Хрвата да ради као слуга. Пуком срећом је успела да побегне и касније оде за Босну. Мене је родила 13 година касније", рекао је.

Милован каже да је као млађи сваког августа ишао на Кордун у новоизграђену цркву на парастос. Жао му је што млади не иди, и што их ни данас у Бусијама није дошло више.

Осврћем се около и заиста видим углавном стара лица..Неки са штапом, а тек понеки у пратњи млађег (од 50 и више година)...Врућина је, нема дашка ветра. Притисли и земља и небо.

"Одозго нас виде наши",чујем оне баке из цркве.

"Да, а ми Срби се стидљиво сећамо својих жртава, иако у архивама имамо прегршт усташких извора, пописа, и катастарских докумената", одговара више за себе историчар Миле Боснић.