Зашто су у Србији трансплантације реткост, а не реалност - нови орган чека више од 2.000 пацијената

Био је 24. октобар 2021. У Универзитетском Клиничком центру Србије разговарали смо са пацијентима којима су урађене трансплантације. Једно ДА породице донора, продужило је три млада живота.

Од тада у Србији није урађена ниједна кадаверична трансплантација. А захваљујући једном ДА, и живот Младена Тодића спасен је и продужен пре пет година, када је добио нову јетру.

Судбоносно ДА и даље чека један Стефан. До тада, живот му чува пумпа - која помаже рад његовог болесног срца. 

"Свакодневне активности су отежане, није све као код здравог човека, ево ја морам туширање да планиран унапред, не могу на базен, хтео бих на море, али то није могуће", каже Стефан Ђорђевић из Лесковца.

У међувремену је завршио факултет, оженио се, добио дете.

"Да, све те циљеве сам остварио, остао је још само један", нада се  Ђорђевић.

Младен Тодић из Удружење "Заједно за нови живот" из Пожаревца, каже да је одатле почео његов нови живот захваљујући сагланости породице донора.

"И одавде смо кренули у неки нови живот, не само ја, него и моја породица", истиче Тодић.

Трансплантације бубрега од живих давалаца

У ишчекивању оживљавања програма кадаверичне трансплантације, у претходних месец дана на Војномедицинској академији, и у клиничким центрима у Новом Саду, Нишу и Београду урађене су трансплантације бубрега од живих давалаца.

У две сале у новој згради КЦС ће се радити искључиво трансплантације, а недавно је урађена од живог донора.

"Пацијент је одлично и ми смо задовољни што можемо да радимо у овим новим салама, у новим условима", наглашава проф. др Небојша Лађевић, директор Центра за анестезиологију УКЦС.

Зашто су у нашој земљи трансплантације реткост а не реалност? Можемо да кривимо и лоше законско решење, које је оспорио Уставни суд, или лекаре, сестре, анестезиологе, који су у претходне две године углавном били у скафандерима у борби за оболеле од ковида 19.

Шта је све до нас да се неком продужи живот

Оправдања и криваца увек има. Али је и до нас, јер да би било трансплантација - неопходна је писана сагласност породице потенцијалног донора.

"Ја сматрам да ми пацијенти и лекари из тимова за трансплантацију теба да говоре о томе шта су прошли, да људи схвате да се то ради код нас, али да је још важније да схвате да постоји још 2.000 људи, међу којима је преко 30 деце који чекају на орган", поручује Тодић.

И проф. др Предраг Саздановић, државни секретар у Министарству здравља апелује .

"Дајте пристанак за трансплантацију и наставите живот, ово вас не моли министарство здравља или министар Лончар, ми смо реорганизовали систем, ово вас моли 806 пацијената који чекају на трансплантацију бубрега. Моли вас 93 пацијента који чекају трансплантацију јетре, и 47 пацијената који чекају трансплантацију срца", апел је Саздановића. 

Лађевић истиче да су потпуно спремни да раде, имају цео систем који је осмишљен и сваког дана се проверавају потенцијални донори.

"Испоставило се да их и имамо, али највише шкрипи око сагласности коју породица треба да да.  У суштини када је мозак мртав, тада се пацијент проглашава мртвим, то је златни период, када ми можемо, док остали органи раде, да извршимо одржавање тих органа и добијемо сагласност да можемо да извршимо трансплантацију", објашњава Лађевић.

Истраживања показују да смо много спремнији да добијемо нови орган као једини лек, док је проценат спремности да дарујемо органе члана породице у случају мождане смрти, далеко нижи.

Требало би да знамо и да су много веће шансе да нам током живота затреба трансплантација, него да будемо давалац.