Заборављени фонд – ко је био добротвор Рајко Ђермановић

Ацо Драгићевић нам је најпре проследио свој текст објављен у 46. броју Дијаспоре, још 2006. године, под насловом "Истраживачко новинарство" који је пренео причу о фонду вредном два милиона шведских круна, основаном далеке 1977. године у Стокхолму и намењеном стипендирању студената, на првом месту српске националности, из некадашње Југославије.

Драгићевић у том тексту, помиње како у Шведској постоји фонд Ђемановић за стипендирање студената из Југославије и да фонд располаже огромном сумом новца.

Kако је и нама причао, Ацо се одмах обратио Пореској управи Шведске, која води прецизну евиденцију о људима и домаћинствима и одређује матични број. Олакшавајућа околност је свакако била и чињеница да су све јавне службе у тој скандинавској земљи веома предусретљиве према свима који им се обрате, чак и када је ситуација таква да неко некога тражи само знајући његово презиме и то не са потпуном поузданошћу да баш тако гласи.

Службеница није пронашла никога под презименом Ђемановић, али је Аца упутила да се обрати делу Градског архива у Стокхолму који води евиденцију о умрлим становницима.

У телефонском разговору са, поново, службеницом сада архива, сазнао је да под реченим презименом нема евиденције, али да је постојао Ђермановић, именом Рајко. "Рођен 23. новембра 1898. године (Југославија), умро 6. јуна 1991. године (Шведска); удовац од 18. јануара 1985 године. Последња адреса на којој је живео - Парк јоргована број 1, на периферији Стокхолма, је заправо старачки дом," сажео је укратко Драгићевић у Дијаспори.

Kада је убрзо затим стигао на поменту адресу, затекао га је призор који се не заборавља - јорговани су заиста били у пуном цвату и оправдавали најлепшом сликом име улице. И особље у дому за старе било је, поново, љубазно, па како су обећали, тако је на адресу часописа Дијаспора за месец дана стигло све што су они имали од података о Рајку Ђермановићу укључујући његов тестамент.

Дакле - ко је био Рајко Ђермановић? Рођен је у Загребу, претпоставља се у имућнијој породици. На Загребачком универзитету је завршио Правни факултет, а усавршавао се у Паризу где је и докторирао. До Другог светског рата, радио је у Београду где је имао адвокатску канцеларију.

Био је генерални секретар Самосталне демократске странке и једна је од кључних личности демократске опозиције краљевој диктатури између два светска рата. Други светски рат провео је у концетрационим логорима у Немачкој.

После ослобођења долази поново у Београд и прихвата понуду нових комунистичких власти, којима су били неопходни школовани кадрови, да ради у дипломатији нове Југославије иако никада није променио своје социјал-демократско убеђење. Kао амбасадор, службовао је у Норвешкој, Бразилу, Kанади, Данској и Шведској.

Kада је средином педесетих година прошлог века избио добро позанти сукоб Тита и Ђиласа, Ђермановић се ставио на Ђиласову страну и одбио да даље ради у дипломатији СФРЈ иако му је већ било понуђено ново амбасадорско место у Јапану.

Затражио је и добио политички азил у Шведској, уз само један услов - да се ожени девојком такође социјал-демократских убеђења, што је убрзо и учинио оженивши Мај . Остао је да живи у Стокхолму као професор на универзитету. Говорио је пет светских језика.

Ови подаци о Рајку Ђермановићу сада су доступни у највећој мери захваљујући контакту са Рајковим политичким истомишљеником, такође емигрантом, Марком Милуновићем, једним од ретких међу нашим људима у Шведској са којима је Рајко уопште имао контакт, наводи Драгићевић.

Обојца су били социјал-демократе и Југословени. Заједно су покренули лист Југословен чијих је око двесто бројева штампано на шапирографу и који је био само један од више сличних југословенских листова који су се залагали против Титове Југославије, а за југословенство.

Постојање опозиције званичним југословенским властима у Шведској, а посебно агилност Милуновића довели су и до тога да се онемогући кандидатура Јосипа Броза Тита за Нобелову награду за мир, додаје Драгићевић.

Милуновић је такође напоменуо да је Рајко Ђермановић и аутор једне књиге о Југославији што се показало као тачно. "У Либрису, бази података о свим књигама које се налазе у шведским библиотекама проналазимо међу ауторима Рајка Ђермановића и његову књигу "Kобни пут Југославије".

Одређујући јој пророчански наслов, аутор се упустио у анализу тоталитарног комунистичког система владавине и слутио његов кобан крај у земљи чијим народима никад није пружена правична шанса да створе демократију како је Ђермановић записао у књизи", пише Дијаспора 2006. године.

Међу биографским подацима је и онај из тестамента главног јунака ове приче, дипломте и универзитетског професора Рајка Ђермановића, који је добијен захваљујући дому за старе у Парку јоргована у предграђу Стокхолма у којем је провео последње године.

А он је открио да су још 1977, Рајко и његова супруга Маја, с којом је био у браку до њене смрти 1985, основали фонд под њиховим именима.

Овако је то пренела Дијаспора (да се још једном позовемо на текст у том часопису): У обећаном писму из старачког дома, у тестаменту Ђермановића, заиста, пише како је њихова последња воља да се утемељи Фонд Рајко и Мај Ђермановић. Одредили су и његова правила и задужили извршиоце. У тестаменту пише како ће се средства превасходно употребљавати за специјализацију југословенских држављана, мушкараца и жена, који долазе у Шведску на предлог Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу или Српске академије наука и уметности у Београду. 

Тестамент је у неколико наврата мењан, али део о оснивању фонда - не.

Kада пре петнаестак година Ацо Драгићевић долази до података о његовом постојању фонда, на рачуну је било око два милиона шведских круна (око двеста хиљада евра) и био је нетакнут. С обзором да је Ђермановић преминуо 1991. године, што је коинцидирало са почетком крвавог распада Југославије и проказивања српског народа у очима целог света, Драгићевић сматра да је то био и главни разлог зашто је постојање фонда, који би могао помоћи многим српским постдипломцима за даље усавршавање, потпуно пао у заборав, као да не постоји.

Чуди се донекле како на његово постојање нису подсетили Ђермановићеви политички истомишљеници окупљени у Шведској око листа Југословен. Чуди се, али мање, како то да пре него што се он обратио, САНУ сама није више упутила потенцилајне стипендисте да један такав фонд постоји.

Најмање је за чуђење што је сам Рајко Ђермановић одредио да Шведска краљевска академија буде последња инстанца која треба да дефинитивно одобри нечију молбу за стипендију.

Први конкурс је расписан годину дана пошто је Ацо Драгићевић истражио све о чему смо претходно писали, а до сада је, према његовом сазнању, четворо студената постдипломаца добило стипендију из Фонда Рајко и Мај Ђермановић.

Заинтересовани студенти за специјализацију у Шведској уз помоћ средстава из фонда, треба да се обрате Српској академији наука и уметности у Београду.

Kоначну одлуку о избору стипендиста, доноси Kраљевска академија наука Шведске, наводи Драгићевић, најзаслужнији за откриће овог фонда, на крају текста свог часописа Дијаспора.