Александра је имала три године када је бомбардована колона избеглица: Увек сам веровала у правду

Овако је о Петровачкој цести после Другог светског рата певао Бранко Ћопић. О сличној трагедији, која ће се на истом месту поновити пола века касније, 7. августа 1995, нико не пева, али прича.

Александра Стијеља (30), родом из Заграда код Бенковца, дан након што је подигнута прва оптужница против четири официра хрватске војске, због сумње да су наредили акцију у којој су страдали цивили у избегличкој колони "Олује", храбро говори о погинулим Србима из Лике и Далмације на Петровачкој цести између Босанског Петровца и Кључа. 

Тринаесторо српских цивила, од којих шесторо деце, погинуло је у два дана, у колони која је већ напустила Хрватску и прешла на територију БиХ.

Тада је имала три и по године, али се, каже, веома добро сећа детаља:

"Била сам са мамом, бабом и братом у камиону. Кроз отвор на церади видела сам авион и показала мами која је била трудна, у деветом месецу. Мама ме је загрлила, а њена рука је неколико тренутака касније била крвава од гелера. Следеће чега се сећам јесте како камион стаје и да жене почињу да вриште. Неко ме износи из њега, а ја потом гледам у један аутомобил који гори. У њему су били мој тата и деда."

Три недеље касније, мама се породила у Новом Саду. Одмах потом, пала је у кому и за два дана преминула. Родила је другу ћерку, Александрину сестру Тању. Њих две и брата Саву одгајили су ујак и ујна у Барајеву.

"Њима сам без престанка говорила о авионима. Тада нисам знала да су то били мигови", каже Александра. "Годину и по дана након догађаја на Петровачкој цести скоро да нисам ништа јела, стално сам повраћала, а баба је, сваки пут кад поменем авионе, говорила ујаку и ујни да ме сколе и да не причам глупости."

Када је напунила осам година, стекла је, каже, потпуну слику о томе шта се заправо догодило у августу 1995:

"Ја од своје осме године не желим да престанем да причам о томе. Одрасла сам у Барајеву, удала се, живим у Немачкој, али свих ових година сам веровала да ће правде бити."

Када је после 27 година подигнута прва оптужница за злочине почињене у "Олуји", Александра каже да јој је драго и да се нада да ће правда бити задовољена.

"Мени то ништа посебно неће променити, али ми је драго због нашег народа. Жртве се плаше да говоре о ономе кроза шта су прошле са својим породицама, јер буде претњи са свих страна, поготово на друштвеним мрежама. И ја сам их доживела… Сваки пут када 5. августа поставим неку слику, стиже ми гомила непримерених коментара, али ја не одустајем. Људи треба да знају шта се догодило", каже саговорница.

Она није Марија од седам година из Ћопићеве песме, јер је срећом преживела. Разговор за Радио Беогад 1 завршава речима:

"Ја сам увек веровала у правду. После 27 година, кад је коначно подигнута прва оптужница, на неки начин сам је и дочекала, али… Ја сам млада, живот је преда мном, а неки људи су сада у позним годинама."

Зато се, каже, жртве никада не смеју плашити приче о истини.