Читај ми!

ТЕКСТ КОЈИ ЈЕ ОСВОЈИО ПРВУ НАГРАДУ ПОВЕРЕНИЦЕ ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Девојчице нам уходе, пипкају и силују рођаци, комшије, другари – зашто и даље жмуримо

Три месеца су прошла, а чини се да су сви заборавили страхоте о којима су жене писале на Твитеру. Тукли су их, уходили, малтретирали, силовали мушкарци из блиског окружења – рођаци, кућни пријатељи, комшије. Под хаштагом "нисам пријавила" многе од њих су откриле да су биле злостављане још као девојчице. Злостављане су у кући, на улици, у школи. Иако се чинило да ће овај "женски талас" покренути револуцију, изостала је хитна акција која би за циљ имала стварање безбеднијег друштва за девојчице. Какву смо поруку послали детету које у овом тренутку трпи нечије додире?

Девојчице нам уходе, пипкају и силују рођаци, комшије, другари – зашто и даље жмуримо Девојчице нам уходе, пипкају и силују рођаци, комшије, другари – зашто и даље жмуримо

Рођаци су код нас остали до касно и одрасли су нас децу одвели на спавање, мене, сестру и брата од стрица. Био је старији неколико година. Лежао је са мном у кревету и рекао ми да скинем гаћице. Не сећам се да ли сам га послушала или је он то сам урадио.

Трљао је свој пенис о мене, то је слика коју никада нећу моћи да избришем из сећања. Имала сам шест година. Родитељи су ушли у собу, сећам се да су се мајка и стрина посвађале...

Можда је требало то да спречим, зашто нисам отишла из кревета, можда сам умислила, преувеличала, и он је био дете... Све то мотало ми се по глави – каже наша саговорница.

Хиљаду питања и дилема сручило се у кишу суза – двадесет година касније, док је читала исповести жена на Твитеру. Тек тада, као одрасла жена, схватила је да је жртва сексуалног злостављања.

"Била је то мешавина свега. Осећала сам тугу, жаљење саме себе, срамоту, понижење, збуњеност, али сам у исто време осетила и огромно олакшање што је тај догађај ког се јако живо сећам добио име и презиме, што знам да нисам крива за то, да нисам једина којој се десило насиље, али и што сам самој себи признала то – да сам жртва", каже наша саговорница.

Иако није знала шта се тачно десило оне ноћи, од детињства се бори са стидом. Тело је у грчу сваки пут када јој се учини да је "Он" ипак не гледа као сестру. Нелагодност. Туга. Кривица.

Колико се жена на исти начин суочило са истином, не можемо знати. Колико њих о свом искуству и даље ћути, можемо само да слутимо.

Из сопственог искуства, али и из разговора са пријатељицама, рођакама, колегиницама, ауторка овог текста одговорно тврди – много више од броја оних које су о томе писале на Твитеру.

Иако је јавност накратко деловала запрепашћено, ситуације о којима смо читали под хаштагом "нисам пријавила" – женама нису стране.

Напротив.

Са грудима расте и опасност

Сексуално узнемиравање девојчице прогони од малих ногу. Када груди почну да расту, а  бокови да се обликују, напаствовање постаје неизбежно – на улици, у јавном превозу, на игралишту, у школи.

Дуг је списак гадости које женско дете мора да трпи. Од простачких добацивања, одмеравања, звиждања – преко пипкања у аутобусу, до пресретања аутомобилима и ухођења у мрачним сокацима.

И то зна цело друштво.

Знају родитељи, а знају и наставници да сексуално насиље постоји и у школама. Како и не би, када смо сви прошли кроз то.

Сећате се "ваћарења"?

Дечаци праве сачекуше у учионици, школском ходнику, дворишту. Пикирају девојчицу и у трку је испипају – груди, задњицу, између ногу.

У исповестима на Твитеру сазнали смо да је наставница девојчици која је била жртва својих другова објаснила да дечаци тако показују симпатије. Неће ваљда да пипка дечаке, пресекао је школски педагог.

Мушко право на мало одушка

Откуд то да од малих ногу учимо девојчице да насиље треба да трпе, да то није ништа страшно, да мушкарци тако исказују љубав?

Одговор на то питање треба тражити у родној социјализацији и стереотипима којима су жене изложене, поручује психотерапеуткиња Радмила Вулић Бојовић.

"То је почивало, и још увек почива, на женској трпњи и пасивности и на давању за право мушкарцима да дају себи одушка", каже она.

Оваква схватања без проблема опстају у патријархалном друштву попут нашег. За то су, истиче, одговорни и мушкарци, али и жене – будући да је брига о одгајању и васпитавању деце претежно на мајкама.

Зато не чуди што таква схватања опстају и међу онима који предају у школи. То су само људи, одрасли у различитим породицама и у време у коме се о овој теми није говорило, каже Вања Мацановић из Аутономног женског центра.

"Ми заборављамо да смо одрасли на бајкама у којима само ако жена нешто уради, звер ће да се претвори у принца и на пошалици 'ко се бије тај се воли', за шта сада знамо или би требало да знамо да је далеко од истине", истиче Мацановић.

Принц се претвори у звер

Да живот није бајка неке жене увере се прерано.

Према исповестима са Твитера, партнерског насиља има и у тинејџерским везама. Девојчице то не умеју да препознају. Прва љубав, први дечко – ваљда принчеви то тако раде.

Неке и пре него што добију прилику да упознају принца – растргне звер. Учитељ, комшија, рођак. Сведоци смо да то може бити и отац.

"Нажалост, сва истраживања говоре у прилог томе да је насилник неко ко је познат, близак, особа од поверења. То насиље и чини посебно трауматичним догађајем. Када вас повреди неко кога не познајете, буде вам тешко, али кад вас повреди неко у кога имате поверења и/или кога волите, онда је у питању траума и најозбиљнија могућа злоупотреба поверења. А то оставља трајне последице", каже Радмила Вулић Бојовић.

Научити дете како да реагује 

Тачно је да родитељи не могу у потпуности да заштите дете од оваквих ствари, али га могу научити како да реагује када се нађе у опасној ситуацији.

"Тако што ће дете позвати 'мама' или 'тата' неку непознату особу која се нађе у близини како би потрчали ка њој и удаљили се од особе од које им прети опасност, тако што ће одмах, чим се нешто деси, то рећи својим родитељима, тако што ће родитељима увек говорити где су и са ким излазе, да ако се нешто деси, да родитељи знају где да их траже, тако што ће викати 'пожар' или 'поплава' ако их неко пресретне у згради, јер ће тако одмах изаћи комшије...", каже за РТС Вања Мацановић из Аутономног женског центра.

Међутим, овако нешто није могуће уколико се са децом не разговара отворено. О свему.

"И о првим партнерским везама, сексуалним односима, заштити од нежељене трудноће, о педофилији, друштвеним мрежама и опасностима које те мреже носе", каже Мацановић. 

Први корак да се започне та тема је на одраслима.

"Серије или садржаји које деца прате могу да буду повод да се са децом започне разговор на те теме, али повод могу бити и случајеви у којима се пише у медијима, у којима могу да се прочитају сведочења жртава и на тај начин дете научи да се препозна шта значи злоупотреба и манипулација", објашњава Мацановић.

Како до (р)еволуције

Ослонити се само на свест родитеља у друштву у којем је свакидашња појава да отац туче мајку, а деда псује снајку – није најсрећније решење. Не треба заборавити да многи родитељи и не знају како са децом да причају о "осетљивим темама", јер су и сами одрасли са уверењем да је о томе срамота говорити.

А јасно је да би деца, осим Питагорине, у животу требало да науче и неке исправне теореме о мушко-женским односима.

Зато је неопходно да систем прихвати своју одговорност.

Иако је било иницијатива да се сексуално образовање уведе у школски програм, за то не постоји политичка воља. Лакше је, чини се, градити Сигурне куће и пооштравати казне, него едуковати децу.

Да имају прилику да о свом и њеном телу и бићу не уче на улици, на интернету и из ријалитија, деца би о супротном полу знала много више од тога да "дечаци имају пишу, а девојчице не".

Мушкарци би још од дечачких дана учили да облине на женском телу нису јавно власништво. И да нема ничег забавног у подизању сукње девојчицама.

Брат би знао да оно што је видео на филму, није игра у коју сме да увлачи ни сестру, нити било коју другу девојчицу.

Женско дете би умело да препозна опасност. Знало би да ништа не треба да трпи. Да нема чега да се стиди. Да није криво. И да треба да се повери.

На тај начин озбиљно би се пољуљале вредности на којима, у пракси, почивају мушко-женски односи, при чему је "мушкарчева потреба" императив који се мора задовољити.

Они који, и поред тога, израсту у насилнике – знаће да ће то не само бити пријављено и строго кажњено, већ и да неће наићи на опште разумевање родбине, пријатеља, комшија.

Силовање због "кратке сукње" и батине због "дугачког језика" неће са свих страна искакати као олакшавајуће околности сваки пут кад мушкарцу "прекипи".

Неки нови клинци можда неће упирати прст у жену, уколико на време схвате да су њихове другарице, сестре, колегинице свакодневно и на сваком месту изложене сексуалном узнемиравању. Уколико схвате да су можда и сами учествовали у томе.

А то не могу сами.

Хаштаг "Нисам пријавила" алармира да су деца предуго била препуштена сама себи.

Због зазирања од табуа, жртвовали смо опцију да девојчицама обезбедимо право на детињство и живот без траума.

Шта нас кошта да пробамо?

четвртак, 25. април 2024.
10° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво