Читај ми!

Патријарх Порфирије за РТС: Цркву нико не може да држи у џепу и користи је кад му је потребна

Многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч јеванђеља и понекад би хтели да цркву употребе у контексту својих појединачних циљева, макар они били и легитимни, а цркву нико не може да држи у џепу и користи је као џокера кад му је потребна, истиче у интервјуу за РТС патријарх српски Порфирије.

Патријарх српски је, у интервјуу за РТС, рекао да је био тужан оне вечери кад су на улицама Србије избиле блокаде и када је дошло до инцидената и насиља.

"Нисам био ни повређен нити љут реакцијом, али морам да кажем да је иста врста реакције дошла и с леве и с десне стране, и из оних кругова који себе сматрају да су опозиција али и из неких крајњих, искључивих кругова који сматрају да подржавају власт, али то је ипак један мањи круг људи јер сам исте вечери добио много више порука подршке и захвалности", нагласио је патријарх српски Порфирије.

Ту постоји, напоменуо је, и један принципијелни проблем – што многи људи не разумеју да црква покрива целину, обраћа се целини свога народа, чак не ни само целини свога народа него свим људима уопште.

"Обухвата и природу и читаву творевину и да је најозбиљнија издаја духа цркве упоређивање са било којом страном и странком. Реч црква значи сабор, која обухвата све, а парс, партија је део. Проблем је у томе што многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч јеванђеља и понекад би хтели да цркву употребе у контексту својих појединачних циљева, макар они били и легитимни", истакао је поглавар Српске православне цркве. 

Цркву, истиче, нико не може да држи у џепу, као ни Бога, и да је извлачи из џепа као џокера кад му је црква потребна.

"Дакле, ја знам много људи на разним странама и онај који није успео да чује реч мира, који не разуме да смо једни другима потребни, који трага за тачком ко је крив, тај ће заувек остати без поруке јеванђеља која је ту да га ослободи, која је ту да дâ радост. Од тог пута не можемо одустати, без обзира на то ко како сагледава цркву", нагласио је патријарх српски.

Све зависи, према његовим речима, шта нам је приоритет.

"Момчило Настасијевић кад говори о идентитету српског народа, говори да је православни и каже да најлепши цветови српске културе су универзални, али су дубоко укорењени у локалном и народном, а то јесте православно. Приоритет за православну културу и јеванђеље и увек смисао постојања је цивилизација љубави, а не цивилизација успеха, јесте човек а не профит, како би рекао Чомски. Црква нуди смисао, смисао постојања и у историји и у вечности, а у историји, у свим околностима, даје компас како ходати кроз сциле и харибде, а сачувати другога од себе", истиче поглавар СПЦ.

"Човек има потребу за човеком" 

На питање због чега смо постали љутито и бесно друштво које има режући облик комуникације, патријарх Порфирије је навео да се, на основу свог искуства, делимично слаже с том констатацијом.

"Зато што у сваком друштву постоји медијска јавност и постоји друштво, постоје људи, постоји општа јавност. Сувише је сложено људско биће да би се могло свести на ону реченицу 'човек је човеку вук'. Управо супротно, човек има потребу за човеком и у медијској јавности, која, нажалост, не бих могао увек да објасним зашто је то тако, има потребу да пошто-пото ствара поларизације. Чим постоје поларизације, то ми личи да неко иза медија има свој интерес, а најлакше га је остварити када постоје блокови, када постоје неспоразуми. Завади па владај, или завади, па оствари свој интерес. Та медијска јавност јесте подељена и она личи на оружје које је спремно да изврши егзекуцију над оним ко је са супротне стране", навео је патријарх српски.

Додао је да, истовремено, "зна да обични људи, без обзира на различите погледе на политичко уређење, на различите погледе на разна друга питања и теме које се тичу конкретног живота, ипак комуницирају, ипак опште".

"Знам многе који припадају различитим политичким опцијама, а и те како се међусобно друже, јесу пријатељи, па чак и међу онима који заузимају водеће и важне позиције у одређеним партијама", нагласио је патријарх Порфирије.

Поглавар Српске православне цркве је истакао да на медијском плану у Хрватској "напросто не постоји та врста поларизације и сукоба и оштрих речи као што је то случај овде код нас, унутар њихових народа и њиховог друштва".

"Они, када су медији у питању и када је у питању та сцена, спремнији су да чују једни друге, спремнији су да разговарају једни с другима. Спремнији су да лакше воде дијалог", казао је патријарх.

"Оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово"

Патријарх Порфирије је, упитан да ли се све владике слажу са његовом реченицом да је референдум за Косово и Метохију одржан 1389. године, истакао да се став цркве о том питању није мењао и да је свима добро познат.

"Ја досад нисам наишао ни на једног од браће епископа, а и у свештенству, на дисонантне тонове када је реч о Косову. Наравно да за нас Косово није само политичко питање, то је много дубље духовно питање. Зато ми кажемо да Косово није напросто мит, зато што на плану мита ви можете бити губитник или добитник. Косово је као завет за нас везано за Нови завет, а у средишту, у сржи Новог завета стоји светост и ми смо позвани на светост и за нас је Косово заиста светиња", нагласио је патријарх.

Истакао је да је имао могућност да се, откако је дошао на позицију патријарха, среће с људима из читавог света и да је, како би дочарао, шта за нас Косово практично значи, многима говорио да је "оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то за нас Косово".

"Најбоље је Васко Попа рекао, 'поље каквог нема, небо изнад земље и небо испод земље'. Дакле, Косово је за нас оковано небом и у том смислу, не може бити предмет прагматичности, предмет рационалног и логичног. Шта је то ефемерна добит, шта је то практично корисно, јер оног тренутка кад ми угасимо Косово у себи, ми напросто постајемо идентитетски нешто сасвим друго у односу на читаву нашу историју и предисторију, у односу на своје оце, праоце и свега осталог", поручио је патријарх српски Порфирије.

Додао је да је континуитет и поглед и ход у будућност једног народа немогућ без дубоког корена и да је за нас Косово најдубљи корен.

"Mоже бити да постоје они који имају снове и амбиције, жеље да на Косову Албанаца нема, али то не би било у складу ни са историјским реалностима у којима смо пролазили, а нарочито за нас Србе не би било у складу са јеванђељем. Верујем да највећи део нашег и албанског народа нема ту врсту проблема. Људи су много једноставнији од идеолошких конструкција, имају потребу за другим, општењем, заједницом, само тада се потврђују као људи", каже патријарх српски.

Наводи да, кад год би се срео са било којим Албанцем, није било превеликих проблема у комуникацији, али су се увек отварали путеви за прихватање.

"Нарочито томе сведоче наши људи, једно су политичке амбиције и циљеви и одређене структуре, а друго је народ који има довољно својих мука и проблема, тако да му не остаје много простора да се бави великим питањима", напомиње патријарх Порфирије.

"Јасеновац је највеће светилиште у српском народу, а не математика и бројеви" 

Патријарх српски наводи да је положај Срба у Хрватској широка, слојевита тема, наглашавајући да је његов дубоки утисак да страх код многих Срба у Хрватској постоји.

"Он није од јуче и не може се једноставно једним потезом руке и операцијом и превазићи, а страх је највећи могући човеков непријатељ, кад сте у страху, не треба вам друго робовање, без могућности сте да афирмишете свој потенцијал. Он постоји и спутава отворено, спонтано, аутентично функционисање многих људи. Он има има своје објективне корене, али из тих објективних се развијају и субјективни корени", наглашава поглавар СПЦ.

Сматра да у Хрватској постоји веома велики број људи, Хрвата, у разним структурама њиховог друштва, који чине све да отупе тај страх код својих суграђана Срба и да пруже простор да буду раме уз раме грађани као и сви други грађани.

"Наравно постоје и такви који користе бруталан језик, који производе управо слику коју сте ви навели, осећање код многих Срба да су, најблаже речено, вишак на просторима Хрватске. Не само да имам огромну наду да та група екстремиста неће превагнути, јер није доминантна у хрватском друштву, већ да ће ове силе и снаге добрих људи каквих тамо има пре или касније учинити да окови страха који спутавају и везују неке Србе једноставно сами по себи ишчезнути", наводи патријарх српски.

Говорећи о Јасеновцу и жртвама, истиче да је Јасеновац пре свега свето место, "највеће светилиште у српском народу".

"Ја сам безброј пута био тамо, био сам пре три дана, посетио монахиње у Јасеновцу, и сваки пут кад одем у Јасеновац, ја се духовно обновим, оснажим, оснажим се управо на плану по сваку цену труда и напора да проповедамо јеванђеље и да је сваки човек икона Божја, да је за сваког појединца Христос распет", наглашава патријарх.

Истовремено, додаје, важно је рећи да за нас Јасеновац није математика и нису бројеви.

"Ја у Јасеновац идем да се молим Богу, тим светим мученицима да буду подршка и нама који смо и данас распети. Отуда покушај да се и ми из цркве увучемо у расправу о бројевима јесте покушај да се измести суштина тога места и свог правног оквира је да се премести на табло где се лицитира бројевима", истиче поглавар Српске православне цркве.

Поручује и да је против сваке врсте ревизионизма, у било ком смеру и правцу.

"Притом остављам увек комфор историчарима да на основу различитих параметара и докумената закључују о бројкама. Али не могу да одолим устиску и да не кажем да је ревизионизам веома актуелан данас, не само код нас, већ глобално говорећи, расправе о Првом светском рату доносе закључке, а који су ревизија догађаја који су се десили. Најбоља могућа ствар у Јасеновцу је што је владика Јован тамо основао манастир и ја позивам браћу и православне Србе да иду у Јасеновац на поклоничко путовање, кад дођу тамо, биће им све јасно", наглашава патријарх српски.

"Зна се добро ком су народу припадали они који су страдали у Јасеновцу" 

Патријарх је поручио да се злочинци који су могли да почине такве злочине какви су почињени у Јасеновцу, као и злочинци који су чинили сличне ствари на сваком другом месту, исписују из сваког народа зато што се исписују из људског рода.

"Наишао сам на примедбе појединих стручњака или пак и на критике овде у нашој јавности, али ја сам говорио из перспективе љубави Божје. Зашто? Зато што су пре свега сви они који су у Јасеновцу пострадали невине жртве, а то су светитељи Божји. Зна се добро ком су народу они припадали, зна се да су то Срби, зна се да су то Јевреји, Роми и један невелики број Хрвата. Дакле, зна се ко је тамо страдао, али оног тренутка када неко постане светац Божји, љубављу и благодаћу Божјом, а то несумњиво мученици јасеновачки јесу, онда тај конкретни човек из конкретног места са именом и презименом превазилази оквире свога народа и припада свима. Сви онда могу њима да се моле, као и сваком другом светитељу", нагласио је поглавар Српске православне цркве.

Истакао је да се зна да ком народу припадају они који су чинили злочине у Јасеновцу.

"Зна се да су то били Хрвати, али злочине чинећи, на начин на који су их чинили, они су укинули сваки траг иконе Божје у себи. Они су се поистоветили са бесловесним животињама. И у том смислу, они су се исписали из људског рода. Они не припадају никоме и они, као и сваки други злочинци, на сваком другом месту", казао је патријарх и додао да то није његов лични став, већ "искуство јеванђеља Христовог, искуство распетог и васкрслог Христа и искуство милиона мученика за Христа кроз историју све до наших дана".

Поручио је да онај који плаче на једно око, а има утисак да оплакује себе, своју бол и своје жртве, а да друге жртве нису достојне истог оплакивања, заправо ни своје жртве истински и аутентично не поштује.

"Ми заправо да бисмо могли да препознамо бол другога, да поштујемо истински жртву другога, морамо своје жртве аутентично, опет у духу јеванђеља, у духу љубави Христове поштовати", казао је патријарх Порфирије.

Нагласио је да нечије страдање, страдање нашег ближњег, најчешће доживљавамо као провокацију која производи ерупцију различитих нагона у нама, због силних неразрешених проблема у односу на свој идентитет.

"Оног тренутка када ми истински будемо поштовали своје жртве, када будемо те жртве доживели у перспективи благодати Божје и његовог светла, онда ћемо и те како моћи да препознамо жртву другога. Онај ко није осетио истински бол, он тешко може да осети, осим ако није светитељ Божји или на путу светости, тешко може да осети бол другога", навео је патријарх српски.

Поручио је, одговорајући на питање да ли постоје места на којима Срби треба да траже опроштај, да је суштина јеванђеља Христовог праштање и да се сваки дан у цркви у молитви Оче наш изговара стих "и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим".

"То да ли ће нама Бог опростити је у директној корелацији у зависности од тога да ли ми праштамо другима и да ли иштемо опроштај од других. Према томе, сигурно да има места на које ми треба да одемо, да се поклонимо Богу и да осетимо бол, што је неко, из било ког разлога, ко је део нашега организма учинио, бол неком појединцу, некој породици или неком народу", истакао је патријарх Порфирије.

Цитирајући Шантића, "мене све ране мога рода боле", патријарх је рекао да се као свештено лице, као пастир, а нарочито као поглавар цркве, свакодневно моли за добро свог народа и да се свакодневно труди да се распиње с њим и да осети све ране свога народа.

"Али осећајући ране свога народа, молитвом ми те ране поистовећујемо са ранама Христовим, а ране свих људи су ране Христове. Оног тренутка кад станемо пред њега, поштујући своје жртве, чак ни не гледајући на то шта ко о нама мисли и шта ће рећи, и да ли је први затражио опроштај, по мери наше облагодаћености, по мери преображавања у Христу, по оној реченици Достојевског, сви смо за све криви, или кад, како каже апостол Павле, страда један део људскога рода, страда читаво човечанство. Имаћемо потребу да се поклонимо свуда и на свакоме месту где смо као појединци, али и као заједница, где смо оставили ружан траг о себи и нанели бол другоме", нагласио је поглавар Српске православне цркве.

Одговарајући на питање да ли би могао да замисли да, руку по руку, са реис-ул-улемом обиђе и Поточаре и Братунац, патријарх је одговорио да "наравно да може" јер се, каже, труди да буде хришћанин.

"Ако идемо путем ко је први почео, ко је коме више зла нанео, сигурно да нећемо одмаћи далеко од почетка, а наравно као претпоставка спремности на такав један корак јесте увек ово о чему сам мало пре говорио, да упознате своје биће, свој народ, да упознате и узлете и успоне, лепоте и радости свог народа, али да у исто време упознате и његово страдање и муку. Претпоставка снаге да изиђете некоме у сусрет кога сте повредили јесте да упознате и своје страдање и да га сместите у оквире јеванђеља Христовог", порука је патријарха српског.

"Jутро после устоличења на Цетињу показало да је све пре тога била јефтина политикантска прича"

Говорећи о догађајима у Црној Гори уочи устоличења владике Јоаникија, патријарх српски је објаснио да су црквени великодостојници били расположени да иду пешке до Цетиња из Никшића.

"Да нас до једне тачке која је сигурна довезу аутомобилима, а да онда пешице се упутимо ка Цетињу па кад стигнемо. Међутим, државни органи Црне Горе то нису дозволили и предложили су хеликоптер, нисам знао да је реч о војном хеликоптеру, нити сам знао да су ту наоружани специјалци. Када сам питао шта ће пушке, имали су образложење да смо високо штићене личноти и да нема другог начина да нас пусте да идемо. Тог тренутка сам помислио шта би Бог хтео од мене – могао сам да не одем и да не буде устоличења, а то је једини задатак и то је обавеза, устоличење се увек обавља на Цетињу", наводи патријарх српски.

Људи су му, каже, вече пре лично говорили да су спремни да иду на Цетиње да се бију.

"Показало се колико је то све била јефтина политикантска прича. Када смо обавили устоличење, престали су немири на Цетињу и живот је почео да се одвија потпуно нормално", истиче поглавар СПЦ.

Када је реч о потписивању Темељног уговора Владе Црне Горе са Српском православном црквом, патријарх Порфирије је рекао да је то веома важан документ који у овом тренутку једино СПЦ са својим епархијама нема потписан са државом Црном Гором.

"Мислим да ћемо у најскорије време доћи до прихватљивог документа и да ћемо потписати уговор пре свега на корист верног народа, али истовремено и као један демократски задатак који треба да испуни држава Црна Гора. Бавимо се том темом и мислим да ћемо доћи до документа који је задовољавајући за обе стране", истиче поглавар Српске православне цркве. 

"Посета папе Србији отворено питање" 

Говорећи о посети папе Србији, патријарх српски каже да је то отворено питање, отворена тема.

"Ми имамо с времена на време разговоре о томе, ја сам тек дошао на трон Светога Саве, и још нисам имао прилику да се сретнем ни са једним православним поглаваром, сматрам логичним да одем у посету и да дођу поглавари других помесних православних цркава. Мислим да би папина посета Србији била веома важна из много разлога не само у духовном смислу већ и у геополитичким размерама, то би имало свој значај", напомиње патријарх.

Одговарајући на питање да ли папин пут у Београд води преко Јасеновца, патријарх Порфирије каже да је, будући да никакве конкретне разговоре до сада нисмо имали о доласку папином у Србију, та тема онда "само на нивоу виртуелне стварности".

Када је реч о Степинцу, патријарх српски наводи да задатак комисије која се бавила том темом није био да тражи нова документа која би потврдила његову светост с једне стране или оспорила с друге, већ је задатак било поново читање живота Степинчевог.

"И управо на том плану ми смо другачије од браће и хрватских колега видели догађаје и поступке Степинца. Један од тих је да за време НДХ Степинац није исказивао много отпора у односу на то што је Павелић чинио у НДХ, и то се приписивало његовом карактеру. Међутим, за време Тита је показивао отпор, живот и динамку па се поставља питање о чему се ради и закључак је да то није део његовог карактера", напомиње патријарх Порфирије.

Наводи да је комисија резултате свог рада предочила папи, те да је на њима у Ватикану да даље процењују шта иде про а шта контра Степинца.

"Верујем да ће се из кореспонденције Степнчеве са папом Пијем открити још нека димензија његове личности. Остаје у сваком случају питање откуда то да су различити ставови у односу на два брутална, с његове тачке гледишта, режима која сеју и остављају иза себе жртве. Ми смо урадили оно што је до нас, мислим да смо имали довољно јаке анализе, образложења, аргументе за став који је на почетку рада комисије изразио наш патријарх шаљући писмо папи Фрањи", наглашава патријарх Порфирије.

"Важно је шта је било, али није довољно имати само очи на потиљку" 

Патријарх српски је истакао да се налазимо на месту на којем су се налазиле разне границе разних царстава и верује да би нам добродошло да с једне стране велике силе пусте нас, али и да ми почнемо интензивније да се бавимо собом.

"Имам утисак да ипак, када је реч о држави и нашем народу у овом тренутку, уз све тешкоће с којима смо суочени, ипак постоји напор и осећање потребе да радимо свој посао на својој њиви. Било би много боље да имамо јасно дефинисану слику и ситуацију државе и српског народа у разним државама у којима српски народ живи. Без тешкоћа и искушења нема напросто ни раста", нагласио је патријарх Порфирије.

Поручио је да треба да се ослањамо и на прошлост, али у смислу искустава и вредности које су усклађиване током векова, а не на маштарије како смо некада велики и славни били.

"Има она народна песма, 'није важно шта је било, сад је важно како ми је'. Важно је и шта је било, али није довољно имати очи само на потиљку, ако немамо и очи на лицу, ако не гледамо испред себе, тешко да може бити било које врсте прогреса, или боље рећи раста. Али без суштинског и истинског ослонца на оно што је иза нас, ми смо само један изданак једнога организма, такође нема напретка и развоја", казао је патријарх.

"Наш народ је диван, добар, православни, хришћански народ" 

На питање како види наш однос према религији, патријарх је цитирао народну изреку да "без невоље нема богомоље" и да то важи за све народе и за сваког човека.

"Ја мислим да је наш народ диван, добар, православни, хришћански народ. Међутим, пролазио је кроз разне историјске периоде у којем напросто није имао времена да однегује и развије црквеност, ту литургијску свест. Неко ће рећи, па какав је то народ, када у том народу један мали проценат недељом иде у цркву, а за Васкрс или за Божић буду препуне цркве и сви славе славе. Постоје различити облици манифестације истог овог осећања да је Бог потребан и да негде, макар у подсвести, преиспитује човек себе Богом. Тако да ја мислим да наш народ има дубинску веру, има врућу веру, али да за развијање и неговање црквености, те чињенице да иде сваке недеље у цркву, потребно је време, потребно је култивисати и васпитавати народ у том духу", објаснио је поглавар СПЦ.

"Какво је стање онога ко се хвали својим таблетом – довољно је разговарати са великим бројем психотерапеута" 

Поручио је да не би потценио народ када је у питању однос према цркви и однос према вери и да је, шетајући улицама Београда, видео "истинску, непатворену, дубоку веру у погледу, односу, речи, поздраву и искању православља".

Одговарајући на питање како се црква прилагођава дигиталном времену и савременом човеку, патријарх је навео да црква не може да се мења и прилагођава, али да се морају модификовати начини и путеви којима се долази до сваке душе која је жедна Бога.

"Језик којим црква говори, не само да може, и треба да буде прилагођен, али да ли човек има потребу за Богом, ја сам у то потпуно уверен. Какво је стање онога ко се хвали својим таблетом, ја мислим да не треба много да размишљамо, довољно је разговарати са великим бројем психотерапеута и овде код нас, а нарочито у земљама са високом стандардом. О девијацијама нећу да говорим, а могу да постану монструозне", казао је патријарх.

Нагласио је да је оно што је човеку потребно то је други човек, како би упознао и себе.

"Без унутарњег конфликта, који је плод нашег односа са другим човеком, који је плод неслагања с другим човеком, који је плод чињенице да смо дошли пред одређену баријеру и да не може бити како ми хоћемо. То суочавање неминовно води у самопосматрање, у преиспитивање, па ако хоћете и у самоанализу, које су претпоставке истинског развоја и раста. Без другога ми не можемо упознати себе, а овде имамо таблет, имамо комуникацију преко Зума, преко Фејсбука и нисмо никада позвани да било шта од себе жртвујемо. Нисмо позвани да претрпимо било какву непријатност. Оног тренутка када нам не прија, ми ћемо само да кликнемо и да завршимо с неким", објаснио је патријарх српски Порфирије.

"Ситуација са пандемијом шанса за отрежњење да смо заправо ми истински и прави вирус" 

Поглавар Српске православне цркве је рекао да је коронавирус, који је постао и политички и економски и медицински проблем, постао и духовни проблем.

"Зато што смо ми суочени с вирусом, он носи своје последице, а не постоји ништа у нашем животу што је присутно а да није Бог о томе промислио. Пре свега, морамо знати да човек који је створен да буде стабилизатор у творевини Божјој, у природи Божјој, односи се према њој недомаћински, небратски, непријатељски. Човек интервенише у људску природу, покушавајући да, оно што је Богом створено, измени. Он од творевине у целини отима. Однос са другим човеком је све, као однос са себи равним. Према томе, творевина трпи, али она и памти и, пре или касније, творевина узвраћа", навео је патријарх.

Додао је "да бисмо могли рећи да је ова ситуација шанса за отрежњење да смо заправо ми ти који смо истински и прави вирус".

"У том смислу, поред потребе да имамо медицинску помоћ и да заиста прихватамо са расуђивањем и поверењем све оно што нам медицина пружа, неопходно је да ревидирамо и себе у свом односу према творевини Божјој. Да ли је доживљавамо као дар који смо од Бога добили да њу култивишемо и да је управљамо или се понашамо себично, као да смо њени власници, разарајући њу и разарајући себе", рекао је патријарх Порфирије.

Поручио је да би било добро да сви који се баве проблемом страха, који је дубоки психолошки и духовни проблем, консултују свештенике, људе који се баве душом.

"Порука Божића је увек порука мира" 

За неколико дана православни верници прославиће Божић, а патријарх српски поручује да не може одустати од реченице "Чувајмо једни друге, требамо једни другима", која је, каже, постала повод за неслагање и критике.

"Онај који не може да је чује, он показује да заправо могућности његових спознаја су недовољно осветљене, недовољно чисте. Свети Серафим каже – стећи мир у себи, то значи и стећи љубави или било коју врлину и онда ће хиљаде људи наћи мир у теби. Примарни задатак хришћанина није да пошто-пото мења спољашњости свог живота, ако не буде мењао себе у складу са системом вредности јеванђеља, онда ће његов посао бити узалудан и без резултата", истиче патријарх српски.

Једни другима смо потребни, каже патријарх истовремено наглашавајући да то не значи да не треба да имамо различита мишљања и ставове, а понекад и оштре речи.

"Пост каже да слобода подразумева ограничити своју похлепу, егоизам и самољубље, већ дати простора другоме да он својим капацитетима има шансу да допринесе општем и заједничком добру. Порука Божића је увек порука мира, а у нашем народу је постојао диван обичај да на дан Божића изађе на улицу, да на све четири стране света тражи опроштај и да ако је неког повредио, тражи опроштај. Без спремности да примимо Христа, бићемо напросто осиромашени. Верујем да Бог никог не оставља и да пробуди у њему жељу и чежњу за лепотом живота, а на том путу трагања, сигуран сам куда ће отићи", закључио је патријарх српски.

На питање како би желео да га историја запамти, поглавар СПЦ је одговорио да би "волео да будем упамћен у књизи Божјој јер је Бог тај који је мера и критеријум мога живота".

"Увек сам се уздао у љубав Божју, а тврдим да сваког волим без обзира на странице исписане црним мастилом. Кад се заврши књига, да буде таква да ће Господ моћи да је узме у своје руке и да је стави на своја прса. Исто то желим сваком човеку без обзира на то да ли ми је пријатељ или има нека нерасположења која нису баш пријатељска у односу на мене. Да ме Господ не заборави, то је најважније, а људи ће говорити на основу својих очекивања, предиспозиција и што је најважније, шта су њихови разлози и циљеви", наглашава патријарх српски.

Приредили Иван Симоновић и Милица Милосављевић