Читај ми!

Овако се чува животна средина – Мира и Весна од кеса праве торбе, подметаче, кутије за накит

Рођене сестре Мира Сибиновић и Весна Чанаћевић из Штрпца на Косову и Метохији, на креативан начин брину о животној средини: захваљујући иновативним идејама и вредним рукама одбачена пластика, уместо на депонији, заврши у домаћинству - као предмет који добија нову употребну вредност. Њихова прича је почела још у детињству.

Крајем прошле године и почетком ове у центру пажње биле су пластичне кесе и њихово штетно деловање на животну средину. Како би се смањила употреба пластике, у продавницама је уведено њихово плаћање.

Онда је корона "украла" фокус овој важној теми и померила га на штетност медицинског отпада, тј. хируршких маски које, нажалост, често виђамо по улицама. Али, да се вратимо на пластичне кесе...

До сада су се многи грађани навикли на цегере разних врста и дезена, па кесе готово да и не користе. Ипак, годинама су прављене гомиле залиха у свакој кући, јер, по старом српском обичају свако домаћинство у некој фиоци има кесу пуну кеса.

Е па, једна породица је више нема. Бар не у том облику. Кесе су успешно рециклиране и захваљујући вештим рукама Мире Сибиновић из Штрпца претворене у торбе, кутије за накит, несесере, подметаче, па чак и у простирке за плажу.

Према њеним речима, брига о животној средини код ње се јавила много пре него што је то постало "модерно", али и неопходно.

"Рециклажом кеса и прављењем разних практичних комада од њих почела сам да се бавим пре више од 20 година. Пошто живим у малом месту, у то време комунална служба није односила смеће, него се све бацало у реке. Када сам после једне шетње по природи видела колико су наше реке 'окићене' смећем и кесама, пожелела сам да нешто ту променим. Решила сам да бар кесе и пластични отпад из моје куће не заврше у нашим планинским рекама. Тако сам дошла на идеју да од њих направим нешто корисно. Кесе сам сакупљала годинама, онда сам их претварала у репро материјал, тј. у конац, од којег сам касније плела разне сувенире - подметаче, корпице, несесере, торбе и томе слично", присећа се Мира.

Према ономе да је једној пластичној кеси потребно хиљаду година да се разложи, овај подухват има велики плус, јер ће и торбе и несесери које је она исплела такође бити дуговечни.

Притом, имају додатну вредност јер су ручно рађени, а у њихову израду је поред талента и вештине уложено и време потрошено на сецкање кеса на тракице, затим прављење конца, мотање клупка и на крају штрикање.

Крајњи поризвод - употребљиви комади, чистије реке, мање смећа у природи, поново употребљена пластика и срећнија планета.

Данас Мира, али и њени укућани, поносно носе несесере, корпице и торбе направљене од кеса. Мирини радови привлаче пажњу и наилазе на позитивне реакције где год да се појаве. Често добија и понуде да и другима исплете цегер од искоришћених кеса.

"Не бацамо ништа што се може поново искористити"

Мира и њена сестра Весна одавно се баве ручним радом. Обе факултетски образоване и са послом у струци, сваког дана, осим наравно недељом и за празник, како то иначе бива, хеклају, штрикају, шију и везу. Имале су среће да су се удале једна другој у комшилуку, па годинама негују ритуал испијања кафе у кући или на тераси.

Међутим, руке скидају са игле само кад треба да узму шољу. Зато воле да цитирају глумицу Тању Бошковић, која каже да женске руке никада не треба да мирују. Ручни радови који настану, не само да су им хоби већ и велика љубав коју су наследиле од њихове мајке, познате по стотинама вунених чарапа које је до сада исплела.

Током зимских месеци, у њиховим рукама се обично врте дебеле игле и вуница, често играју хеклица и памук. Поред десетина капа, шалова, попкица и прслука за бебе и још много чега, са чиме завршавају зимску сезону, пролећну и летњу отварају са новим идејама.

И оно што је најважније, за све то, углавном не користе нове вунице, него распарају старе џемпере, блузе, шалове и све оно што се више не користи. На тај начин, прекомереном конзумеризму који све више узима маха, стају на пут.

Идеје им нису изостале ни током ванредног стања и епидемије корона вируса. Штавише због проређених одлазака на посао, имале су више времена за рукотворине.

Тако се између два гутљаја кафе родила нова идеја - опет рециклажа, јер у њиховим кућама се ништа не баца.

Сада нечега што већина жена има на претек и баца на тоне, јер све све ми знамо колико иритантно може да буде када пукне чарапа углавном намењена за једнократну употребу. Али, уз мало креативности, те исте чарапе могу да постану тепих, тврди Весна Чанаћевић.

"У свакој кући постоји кеса пуна кеса, а ја сам у мојој нашла кесу пуну чарапа. Од малена имам увиђај у то да од ничега може да се направи нешто јер имам две тетке шнајдерке које су нам некад правиле одевне предмете од јастучница, прекривача итд. Да правим тепихе од унихоп чарапа дошла сам на идеју у доба короне. Радила сам у банци, а опште је правило да на том радном месту никада не смеш бити бос. Ја сам зато стално куповала, чувала, цепала и складиштила те чарапе. Онда сам решила да од њих направим стазе за спаваћу собу. Рециклирала сам материјал који би завршио на некој депонији, и разлагао би се много година. Ја сам то искористила и направила тепихе које су освежили моју спаваћу собу", казала је она.

Весна каже да је за подлогу искористила дотрајалу гумену стазу која је била "зрела" за бацање. Чарапе су је оживеле, претворивши је у модеран тепих. Крајњи резултат - "обучен под" и мање смећа за срећнију и чистију планету.