Салашарка у осмој децениjи – зими сви иду у село, али она остаје

Не баш тако давно Панонску низију красиле су хиљаде салаша. Старих салаша, на којима се и данас живи, све је мање.

Иако је одавно загазила у осму деценију живота, Јелена Стојшин и даље живи на салашу животом каквим се живело пре пола века.

Успева ова салашарка у поодмаклим годинама да сачува не само ентеријер и екстеријер куће већ и сточни фонд.

Здравље је служи, а о корони и не размишља. На салашу држи свиње, краве, живину, ћурке. 

Каже да онај ко хоће да ради – није му тежак живот на салашу, а ко неће да ради – нема ништа.

Јелена Стојшин истиче да јој је пола века на салашу брзо прошло. Поручује да салаш има перспективу, али сматра да омладина неће да ради.

"То искрено да вам кажем. Ја имам два неожењена сина, ниједна девојка неће на салаш. Само телефон, цигара, кафа, а да раде неће", каже ова салашарка.

Радни дан јој почиње у пет ујутро и траје до десет увече, док све послове не заврши. 

И да се време врати педесет година уназад, Јелена Стојшин радо би поново била салашарка.

Има салашара још у њеном окружењу, па комшије сврате на кафу, али они су овде током, пролећа, лета и јесени. У зиму се повлаче у село Жабаљ јер на салашима нема струје.

Остаје само Јелена која још увек одолева свим суровим, али како она каже, идиличним зимским чарима.