Кад директор школе постане возач ђака и наставника

Уз директорску функцију, обично следује и возач, али то није случај са Видосавом Коларевићем. Он већ две деценије буквално води колектив основне школе у голијском селу Братљево, до којег прво довезе наставнике из Ивањице, а потом одлази по ђаке.

"Возим укупно осам ученика сваког дана и пређем око 127 километара дневно. Напорно је посебно зими, кад су велики снегови, клизаво је, доста леда на путу. Има и вукова, једноставно, баш је суров крај за живот и све мање људи остаје овде", каже Видосав Стевановић, директор ОШ "Милан Вучићевић Зверац" из Братљева.

Најпре је користио свој ауто, а захваљујући донацији пољске амбасаде, 70 километара вожње по некатегорисаним путевима, лакше савлада "нивом", којом често превози и мештане.

"Једанпут сам повезао баку која је била на путу а био је снег, па ме пита: 'Дете, где радиш?' Ја рекох радим у школи. 'А шта си тамо, домар?' Рекох нисам, директор, па каже да и то није лоше", објашњава Стевановић.

Некада је школа у Братљеву имала више од три стотине ученика, а данас тек петнаест. Наставница математике и физике, бежећи од "Олује", пронашла је посао, али и породични мир, због којег се трајно везала за тај планински крај.

"Клима је таква, јесте сурова, али деца су добра. Деца овде су још увек неискварена и права деца. Већином деца оду одавде, једноставно одлазе, враћају се можда, неки који се врате оду опет у Ивањицу, на село слабо ко", каже Биљана Стеванић, наставница математике и физике у ОШ "Милан Вучићевић Зверац".

Због тога је директор школе, уз подршку житеља Братљева, одлучио да са ученицима у школском дворишту посади воћњак. А када роде трешње, вишње, крушке, јабуке, шљиве, можда ће бивши али и неки будући ђаци уживати у тим плодовима и, истовремено, учити једну животну лекцију.