Воденица све мање, брашно испод камена све траженије

Сто година после чувене Колубарске битке, у Лајковцу битку воде електрични млин и воденица. Мештани, али и гости из далека - на страни природе.

"Купио сам од белог кукуруза брашно, пројино брашно зато што сам сигуран да је овде испод камена и то је сасвим природно", каже Милан Филиповић.

Од ране зоре овде мељу кукуруз, пшеница, хељда, и раж. За посао воденичара, тврде искусни мајстори, нису довољи знање и физичка снага. Занат треба волети. 

Верољуб Бајић каже да не може свако да буде воденичар. "Значи, мора да се зна шта мељеш, да ли ситније или крупније брашно. Било је прилика када нисам излазио по 48 сати из воденице. Чим се пробудим бициком долазим овамо", рекао је Бајић.

Јолића воденица једна је од највећих у Србији и ради на седам каменова. Предања кажу да је изграђена пре више од 300 година, а мештани кажу да њено чекетало без прекида ради већ 150.

Некада је на току Колубаре било 27 воденица, данас их је четири. Узводно одавде, па преко лајковачке пруге, на реци Топлици лежи воденица коју су од заборава спасила два кума. Од 2010. мељу седам врста житарица.

Воденичар Милан Павловић каже да све што се самеље у воденици је интегрално.

"То значи да се цело зрно меље било које житарице. Улази између два камена, излази све. Не вади се клица, не пере се, не љушти се, не долази до губљења свих дражи и квалитета зрна", објаснио је Павловић.

Како се не би изгубила традиција, Туристичка организација у Лајковцу организује бројне манифестације којима промовише воденицу као део културног наслеђа.

"Ништа се није променило што се тиче саме технологије млевења жита и практично то је једини индустријски објекат који је човек направио, а да екологију није нарушио. Није нарушио ни реку, није нарушио ни своје здравље, самим тим на начин на који производи храну", каже Милутин Ранковић из Туристичке организације у Лајковцу.

Иако воденице раде током целе године, права сезона почиње сада. Уз кисели купус и суво месо, кажу воденичари, најбоље иде домаћа проја.