Кoстолац у потрази за идентитетом

"Југославија у малом" - тако су некад звали Костолац, мало рударско место од 10.000 људи у којем је живело више од 20 нација. У време социјалистичке изградње комбинат "Костолац" био је локомотива развоја Србије, како се тада говорило, па је био и магнет за све народе и народности. У Костолцу данас највише има Срба и Рома, али потомци рудара или инжењера су и костолачки Мађари, Македонци, Словенци, Црногорци, Хрвати...

Мада неки кажу да је Југославија у малом комунистичка пропаганда, јер никад овде нису живели баш сви народи и народности. Данас их у Костолцу има 12-13, али занимљиво је да се главни трг у овом месту зове Трг братства и јединства.

И онда су социјализам сви прихватали без поговора, али су неки хтели да задрже нешто своје. У време социјалистичке изградње Роми муслимани из западне Македоније дошли су у Костолац да раде. Када су се социјалистичком функционеру Илијасу Куртешију пожалили да немају где да се моле, добили су занимљив одговор.

"Он је упро прстом на димњаке и рекао је: 'Ово је ваша џамија, минарети су ови оџаци овде који вас хране.' Хтео је да каже - немојте да правите проблеме него радите, јер овде је ваша будућност", каже новинар из Костолца Миодраг Кузмановић.

Неки Костолчани у шали кажу да Тито овде још није умро. Осим главног трга, спортска хала носи назив "25. мај", а ту је и Партизанска улица. Ипак, човек који се највише труди да се Титова борба не заборави је Петко Поповић, костолачки Југословен и бивши рудар. Власник је приватне збирке музеја и опште библиотеке "Тито", која има укупно 1.000 експоната.

"Од наочара какве је носио, томпуса какве је волео, до књига из времена Народноослободилачке борбе", каже власник и кустос.

Бивши рудар Петко Поповић у музеју чува и свој шлем, копач, унформу и амајлију за срећу - такозвани чувар рудника. Каже да је све ово сакупљао пуних 50 година. Данас има 82 године и спреман је да музеј поклони било ком граду, ако би тај град наставио да чува успомену на доживотног председника.

Костолачко море без рибе

Костолачки крај је рај за риболовце, мада је, кажу, све мање правих аласа. Михаљ Миша Ридег је костолачки Мађар и један од најпознатијих овдашњих рибара, иначе бивши пословођа површинског копа Ћириковац.

"Насељен сам из Баната, дошли смо `52. године овде са родитељима где сам и дан данас - значи ја се осећам као прави Костолчанин", почиње причу Ридег.

Михаљ је радио као пословођа на копу 42 године, а рибу професионално лови од 1990. јер му плата није била довољна. Његов отац је био рибар, његова мајка је била рибар - породична аласка традиција дуга 100 година. Највећи улов је, каже, сом од 63,5 килограма пре десетак година. Ипак, то је било некад, рибе у Дунаву данас је све мање, каже Михаљ. А у то смо се уверили и сами, кад је извукао празну мрежу.

"Не баца се млађ да се пориби Дунав, мислим да је то разлог", каже Михаљ и додаје да у Дунаву уместо рибе често налази мртве животиње, шпорете, телевизоре...

Дозволе за рибарење су скупе, порези велики, а све је више оних који лове струјом. Зато је Михаљ донео одлуку да се више не бави овим послом, чиме се прекида традиција дуга један век.

Свет у малом

За синтагму Југославија у малом, заслужни су искључиво Термоелектрана и копови "Костолац". Многи данас, када кажу Костолац, мисле само на ово Привредно друштво.

Костолац је од скоро постао и свет у малом. Кинези овде раде на ревитализацији блока Б1. Има их око 450, од обичних радника до инжењера. Живе у баракама поред електране. Али још Кинеза се тек очекује јер ће градити нови блок Б3, који би требало да буде изграђен до 2019. године. Кинези већ увелико уче српски, а и Костолчани помало уче кинески.

"Ми смо у обавези да све кинеске производе преводимо на домаће стандарде, тако да се по први пут овде сусрећемо са чињеницом да морамо да се мало бавимо и тиме. Мада не верујем да ћемо баш имати времена да савладамо сам кинески језик, али њихову техонолгију, стандардизацију, нормативе, морамо да упознамо", каже директор Привредног друштва "ТЕ-КО Костолац" Драган Јовановић.

Ипак један број Костолчана се боји да у кинеској инвестицији за њих неће бити места. И да ће све послове радити Кинези. Ипак, директор "ТЕ-КО Костолац" каже да таква бојазан не треба бланко да постоји.

"Да бисмо решили то питање потребно је да дамо што повољније понуде, јер и кинески партнери се руководе комерцијалним условима, тако да ако домаће фирме буду повољне, кинески партнер нема ниједан разлог да их не ангажује на овим пословима", истиче Драган Јовановић.

Права или искривљена слика Костолца

Због термоелектране и копова Костолчани су у српском врху по платама. Неки би рекли да је овде идеално место за живот. Ипак, они који тамо не раде кажу да је то искривљена слика Костолца.

Тако кажу и чланови удружења грађана "Буђење". Ови млади Костолчани траже да људи из ове општине имају приоритет при запошљавању у односу на друге.

"Желимо да доведемо степен свести Костолчана до тог нивоа да схвате да смо ми овде угрожени по еколошким стандардима, који нису у складу са европским и да због тога имамо одређено право да захтевамо промену законске регулативе приликом конкурисања на послове унутар Костолца", каже Јована Милошевић из Удружења грађана "Буђење".

"Буђење" је настало из протеста младих Костолчана који су већ два месеца на улици. У међувремену прерасло је у друштвени покрет, који жели да промени свест суграђана. Ако нема пара, кажу, не мора баш све у граду да буде сиво. Желе и да укажу на проблеме младих Костолчана.

"Културни садржај Костолца се не развија годинама, ми овде чак немамо ни инфраструктуру која може да омогући да млади имају своје шеталиште, своју пешачку зону. Немамо редован позоришни репортоар, не постоји биоскопски репертоар, не постоји књижара рецимо - овде живи 15.000 људи, али не постоји место где можете купити књигу", каже председник Удружења Милан Цековић.

Кад је реч о ономе што излази из димњака термоелектране, Костолчани не удишу ништа лошији ваздух од Београђана. Међутим, проблем је што после сагоревања угља остаје пепео који ветар разноси и ствара пепељасте олује.

Директор Привредног друштва "Костолац" каже да се пепелишта покривају земљом чиме се проблем полако решава. Обећава да ће овај еколошки проблем ускоро бити потпуно решен.

"Сада већ поуздано може да се каже током следеће или у задњем или предзадњем кварталу следеће године то би морало да се реши. Тада више неће бити развејавања и угрожавања околних насеља", каже Драган Јовановић.

Право Костолчана на независност

Још једна мука мучи Костолчане. Костолац економски храни читав град Пожаревац, у чијем саставу се налази. Захваљујући Костолцу, Пожаревац је и добио статус града, јер је тако прешао магичну цифру од 100.000 становника.

Ипак, није мало Костолчана који траже независност своје општине. У шали кажу: "Кад може Крим, може и Костолац". Додају да би резултат био исти као на Криму.

"Ја мислим да би то било више него деведесете када је расписан референдум и 93,7 Костолчана се изјаснило 'за'", каже Миодраг Кузмановић.

Међутим, резултат тог референдума није прихваћен, а енергија из 90-их је помало спласнула. Костолчани данас зато само траже већи део колача од Пожаревца.

"Буџет Пожаревца прошле године је био три милијарде и 270 милиона динара, а градској општини Костолац долази око 350 милиона, која је то процена? Та прича је завршена о самосталној општини, јер Пожаревац је постао град захваљујући томе што је узео овај део. Само да се тај буџетски колач равноправно подели", каже новинар из Костолца.

Партизан испред Рудара

Када кажете спорт у Костолцу, обично помислите на неки од Рудара. Међутим, један од најпопуларнијих клубова овде је Партизан, а један од најпопуларнијих спортова је гимнастика. И то захваљујући професору Душану Маровићу, костолачком Црногорцу, тачније Србину из Црне Горе.

Због њега пола града има правилну кичму и савршену моторику. Некад је тренирао родитеље, сад они на гимнастику доводе своју децу. Ту лежи и одговор на питање откуд то да је баш гимнастика најпопуларнија у Костолцу.

Професор Маровић исправља лоше последице седења за компјутером, тренинзи трају по три сата, а клуб Партизан је у врху домаћег првенства. И не само то, успешан је и ван Србије.

Маровић каже да без међународних такмичења нема ни гимнастике, јер само тако знате колико вредите.

На питање како налазе паре да би отишли на та такмичања, одговара - тешко. 

"То је мука Исусова, не знам како да објасним - превоз убија, молиш родитеље да плате гориво. Један родитељ је купио ауто са седам седишта да би могао да нас вози на међународна такмичења", каже Душан Маровић.

"Имамо нешто мало буџетских средстава, 700.000 од којих покушавамо да кадровски покријемо рад у сали. То нам иде врло тешко, са тим средствима не можемо да испоштујемо ни домаћа такмичења", истиче Маровић.

Има ли културе ван Виминацијума

Кад је реч о култури, главно питање је зашто ниједан туриста који дође у Виминацијум, највећу туристичку атракцију, не продужи до Костолца. Тек недавно отворен је Центар за културу Костолца, који за сада има једног запосленог - директора. Каже да се увелико преговара са људима који воде Виминацијум.

"Али ми сами морамо да наше културне садржаје овде ван Виминацијума припремимо, да људи имају зашто да кад иду у Виминацијум сврате и у Костолац. То иде једно са другим, није довољно разговарати и успоставити сарадњу, ако ти овде немаш шта да пружиш", каже Марко Јелчић, директор Центра за културу Костолац.

А потенцијала има. То је рецимо богата историја рударства. Са овог места 1870. године Ђорђе Вајферт кренуо је у индустријализацију земље. А на овом месту требало би да буде саграђен модерни музеј рударства - са јамама које су некад овде постојале и рударском опремом која се користила.

На брду изнад града је и Тодића црква у којој се налазе дела Уроша Предића. Ту си и манифестације - "Костолачко културно лето", костолачка "Гитаријада" и аматерски позоришни фестивал "Viminacium Lumen Meum".

"Ми практично тек трагамо и покушавамо да створимо тај културни идентитет нашег града. Да једноставно сва аматерска удружења која постоје дужи низ година уденемо у ту причу", каже Јелчић.

Банат у Костолцу

У Костолцу се налази и аутентична Војводина, село Острово. Једино мештани овог села нису постали део Костолца због термоелектране, него зато што је тако хтела историја.

Некад је село било део Аустроугарске, а Немци су, кажу мештани, `43. повезали село са Костолцем и од острва направили полуострво. Данас је Острово Банат у Браничевском округу. Овде се још од малих ногу уче банатски обичаји и банатске игре.

Порез плаћамо Пожаревцу, а Богу се молимо у Вршцу, у шали кажу мештани јер је село епархијски остало у Банату. Занимљива је и прича о сеоској цркви. У дворишту је 80-тих година изграђен травњак у облику петокраке, мештани кажу да би се помирили комунисти и верници.

Међутим, оно по чему је ово село одскора чувено је "Островачки бећарац", манифестација која се одржава у другој половини јула, када је у селу најживље.

За седам дана, колико траје сеоски фестивал, спремају се рибља чорба, бећар паприкаш, штрудле... Организује се такмичење у игрању банатских игара, а круна фестивала је певање бећараца. Гост је био чак и Звонко Богдан.

Кажу да се бећарац баш и није примио у Костолцу. Мада има времена, јер Костолчани још трагају за идентитетом. Кад би дубље загребали, ко зна шта би све пронашли у овој Југославији у малом.