Обележена годишњица Церске битке

У оквиру спомен-комплекса у Текеришу код Лознице одржана је централна манифестација поводом 98. годишњице Церске битке, која представља прву победу Србије у Првом светском рату. 

Венце су положили представници Министарства одбране, Министарства рада и социјалне политике, Генералштаба Војске Србије, амбасада Чешке и Словачке, градова Лознице и Шапца, као и невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Изасланик Владе Србије и државни секретар у Министарству рада, запошљавања и социјалне политике Драги Видојевић рекао је да се Србија вековима борила за своје достојанство, своје границе и сувереност и да та борба још није завршена.

Видојевић је поручио да је актуелна републичка влада спремна да са народом тражи заједнички излаз из ћорсокака у који су Србију увеле околности и људи који нису били одговорни у спровођењу задатака које им је народ поверио и који су показали велике склоности ка грабљивости. 

Изражавајући поштовање и захвалност родољубима који су страдали у Церској бици, Видојевић је додао да је тај војни сукоб данас усмеравајући, обавезујући и добар пример суочавања са оним што се сматра тегобним животом, који је за неке непремостив, па настоје да живе ван граница Србије. 

Заменик градоначелника Лознице Јездимир Вучетић је, подсећајући присутне на појединости из борбе, која је трајала од 12. до 24. августа 1914. године, рекао да примери херојства, пожртвованости и љубави према отаџбини не смеју бити заборављени, већ подстакнути, али никада више оружјем, већ на друге начине. 

Церска битка одиграла се током августа 1914. године и представља једну од најзначајнијих и највећих победа Српске војске у Првом светском рату. Због заслуга у командовању битком командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе.

Церска битка вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су главне војне операције вођене у сливу реке Јадар. Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, с циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.

Непријатељским снагама су се храбро супротстављали предстражни одреди српске војске на Дрини све до 15. августа. До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су огорчене борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије.

Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180.000 војника и невиђен морал.

Церске операције

Победи Срба допринела је и исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балканским ратовима.

Аустроугарске снаге натеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана. Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, када је ослобођен Шабац, окончане су такозване церске операције.

У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4.500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.

У извештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао: "Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници. Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу".

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек-дело ратне вештине, а као изузетан пример преласка из стратегијске одбране у контранапад, она се и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт.

Вест да је српска војска до ногу потукла аустроугарске трупе изненадила је светску јавност, која није очекивала да се једна мала држава, исцрпљена Балканским ратовима у претходне две године, може војнички одупрети великој сили.

Победа Срба допринела је одржању морала сила Антанте, које су у почетку рата губиле битке на свим фронтовима. Захваљујући тој победи, Аустроугарска је закаснила с концентрацијом трупа према руском фронту, што је касније олакшало операције савезника.