Читај ми!

Кристофер Хил: Не бих поредио 1999. и 2022, Србија мора да крене напред, САД су ту да јој помогну

Зашто верује да ће разговори Београда и Приштине у Бриселу бити успешни упркос тешким речима које се чују ових дана, да ли ће САД притиснути Приштину да формира Заједницу српских општина, зашто жали жртве бомбардовања РТС-а, али не мисли да се то може поредити са оним што се догађа у Украјини и зашто се вратио у регион, у разговору за РТС објашњава амбасадор САД у Србији, Кристофер Хил, који је на дужност ступио у априлу ове године.

Господине амбасадоре, добро дошли на РТС и хвала Вам за овај разговор.

Хвала вам, драго ми је што сам овде.

У последњих неколико дана видимо раст тензија између Београда и Приштине. Аљбин Курти оптужује Београд за наводне планове о инвазији на Косово, док српски председник то демантује и назива нонсенсом и оправдањем Приштине за напад на српске средине и чак убиства Србе на северу. Како ви видите ову ситуацију?

Свакако смо уочили раст тензија у последње време. Мислим да је важно разумети да очекујемо неке важне састанке под покровитељством ЕУ и господина Лајчака и то већ следеће недеље. У извесној мери треба да гледате на могућности и да имате вере у те разговоре следеће недеље насупрот овим растућим тензијама.

Лично мислим да имамо више разлога за оптимизам него песимизам, али и да све стране морају мало да обуздају своју реторику јер је било неких тешких речи, што није баш од помоћи овом процесу. Ова питања се морају решавати дијалогом, а ЕУ је веома спремна да баш то уради.

Али оваква атмосфера не помаже том вашем оптимизму, зар не?

Не, оваква атмосфера никада не помаже. Али много тога је на столу, било је много припрема за следећу недељу и некако сам оптимиста да ће бити напретка. Људима је стварно потребан тај напредак, све ово предуго траје и мислим да је због тога много незадовољства. Хајде да видимо можемо ли имати тај напредак, који ће онда створити моментум па да видимо можемо ли да кренемо напред.

Помоћник заменика државног секретара, господин Ескобар, изјавио је прошле недеље да Заједница српских општина мора бити тема састанка у Бриселу 18. августа. Да ли САД виде ЗСО као приоритет, хитнији него што су регистарске таблице или личне карте?

Мислим да је господин Ескобар указао на веома важну ствар. Будући да је ЗСО предвиђен од почетка целог овог процеса добро је подсетити све да то мора бити на дневном реду и да се мора наћи приступ за то. Неизбежно је питање шта је будућност српске заједнице на Косову, колико се безбедно Срби осећају на Косову, да ли желе да остану на Косову. Мислим да су идеје које су изнесене за успостављање ЗСО добар приступ и мислим да је врло мудро од господина Ескобара што је то сада покренуо. Мислим да је важно да различите стране буду спремне са својим предлозима и да буде јасно да оваква решења, која постоје у многим демократијама могу бити примењена и на Балкану.

Али ако ћемо да меримо шта је ургентније, наравно да српска страна жели да види да се ЗСО коначно успостави после, колико... девет година?

Често оно што је ургентно надвиче оно што је важно, али ја мислим да нема важнијег питања од тога како ће српска заједница живети у будућности на Косову. Мислим да је ЗСО добар пут, о томе се годинама говори и време је да се стави на сто и поведе озбиљан разговор о томе.

Може ли се онда очекивати да албанска страна буде притиснута да то прихвати или не?

Мислим да идеја о ЗСО, а наравно ту има доста детаља, много је детаља у таквим стварима, али мислим да се овде ради о европским стандардима. Ако државе, укључујући и Косово, желе да достигну европске стандарде и да буду прихваћене у породицу европских народа, онда морају томе озбиљно да приступе.

Обе стране морају озбиљно да се посвете овом питању, његовом решавању, суочавању са проблемима и то са намером да коначни циљ буде функционалан и одржив у стварном свету. Није довољно да причамо теоретски, морамо да видимо и шта ће пракса да покаже, како ће се то понашати у будућности.

Ово се тицало Бриселског споразума, али ви би требало да бринете о Вашингтонском споразуму. Шта се с тиме догађа? Много пута нам је поновљено да се у САД администрације мењају, али да спољна политика мање-више остаје иста. Има ли сада разлике?

Вашингтонски споразум је један од необичнијих споразума које сам читао. Нисам био на потписивању, али сам га читао. Покретачки концепт је био "хајде да се фокусирамо на економију". И на то да ће људи живети заједно заувек па да видимо шта можемо да урадимо.

Мислим да је дух тог споразума присутан у садашњим разговорима, али не бих сада да се уплићем у легалистичка питања, који ће споразум ући у које књиге. Мислим да концепт да људи морају да живе заједно, да морају да имају економски суживот и да реше политичка питања је углавном ту тако да је дух Вашингтонског споразума присутан.

Значи ли то да ипак има промене у политици САД према Западном Балкану? Да ли имате намеру да будете присутнији у овом региону будући да је донедавно владао став да је Западни Балкан препуштен Европској унији?

САД морају бити ангажованије овде, али не у смислу такмичења са Европском унијом већ у сагласју са ЕУ. Знате, ја се не сећам да су ЕУ и САД биле чвршће повезане него што су сада. Вероватно су разлози за то трагични, брутални напад Русије на суседну Украјину. Али САД и ЕУ желе заједнички да се баве овим питањима. Јасно је да мора бити више присуства САД. То не значи мање ЕУ, али САД морају бити ангажованије. Имамо врло способног преговарача, господина Ескобара, мислим да је он прави човек за ово. Има много искуства, нарочито у Србији, тако да мислим да имамо правог човека за посао.

Кад смо већ код ЕУ, да поразговарамо о српском процесу прикључења. Мислите ли да је Србија по том питању на правом путу?

Мислим да Србија јесте на правом путу и делим незадовољство многих у Србији који мисле да је добро што су на добром путу, али питају колико ће тај пут да траје. И сигуран сам да би људи желели да виде убрзање тог пута. Надам се да ће САД и ЕУ да се сложе да морамо да појачамо темпо. Верујем да је пут добар, да ће Србија стићт где треба као и да треба да се убрза.

Бићу сасвим отворен. Могу ли САД да помогну Србији да са доброг пређе на бржи пут?

Знате, ми нисмо чланови Европске уније...

Али управо сте рекли да су вам односи никада бољи...

Надам се.

Значи, имате утицаја.

Бићемо врло утицајни, али да бисте били утицајни, морате показати поштовање. Европа је урадила много тога од како је ЕУ формирана. Решили су многа питања за која се педесетих мислило да су нерешива. То су велики успеси. Ми морамо да подржимо Европљане, не да их стално критикујемо. Надам се да ћемо бити од помоћи, да ћемо бити подршка и да ћемо помоћи решавање проблема који се, нажалост, и даље надвијају над Балканом.

Да, али хоћете ли рећи да морате да помогнете овим државама да уђу у ЕУ и да се то догоди што пре? Посебно имајући у виду геополитичку ситуацију.

Актуелна геополитичка ситуација нам диктира да пожуримо, да обратимо више пажње, то је први корак. Неизбежно је да ће грађани Србије видети да се њихови интереси остварују као и њихова очекивања, да ће се померити на Запад и прикључити свим евроатлантским структурама. И што се тиче српских намера ми ћемо бити од помоћи, јер САД желе да помогну. А то ћемо најбоље урадити ако будемо имали добру, плодну сарадњу са ЕУ уз међусобно поштовање.

Још само да сазнамо, када?

Сви бисмо то волели да знамо и сви бисмо волели да буде што пре. Мислим да је добар знак да је ова администрација председника Бајдена веома заинтересована да се пројекат проширења заврши, да је ЕУ спремна да прихвати сопствене тежње да Европа буде целовита и да њом влада мир.

Кад смо већ код геополитике, како гледате на неутралну позицију Србије у односу на руско-украјински конфликт, нарочито узимајући у обзир да је Србија осудила руску примену силе и напад на Украјину?

Мислим да је председник Вучић у више наврата рекао да Србија има војно неутралан став, али да политички није неутрална. Србија је врло јасно осудила понашање Русије. За многе од нас је то понашање шокантно, за нас који смо имали много оптимистична и позитивна очекивања од посткомунистичке Русије. Русија је по том питању велико разочарање и овако бруталан напад на суседа је нешто о чему ће људи говорити вековима. Срећан сам што видим да је Србији јасно да је то понашање које се не може прихватити или поредити са било чиме што смо видели током историје, то је нешто за шта руски народ мора да преузме одговорност.

Дакле, неће бити нових притисака на Србију да прилагоди своју позицију?

Мислим да је за Србију главно питање санкција, да ради оно што би урадила свака чланица ЕУ. На Србији је и на њеним грађанима да о томе одлуче. А мислим да су они разумели да је овакво понашање Русије неприхватљиво. Како они на то реагују и како се са тим носе као држава која жели чланство у ЕУ остављам њима, али надам се да је грађанима Србије јасно да по овом питању не желите да будете неутрални.

Сигуран сам да срећете много људи у Србији који вам скрећу пажњу да Русија оправдава своје деловање НАТО бомбардовањем и оним што се догађало на Косову. Шта кажете на то? Из нашег угла има много сличности.

Разумем да то људи говоре и уз дужно поштовање се не бих сложио да постоје сличности између 1999. и 2022. То је било тешко време за Србију, али и за Европу, нико се не сећа тог времена као срећног. Али поредити то са оним што се догађа у Украјини је напросто погрешно.

Разумем зашто многи Срби виде Украјину и помисле на сопствену прошлост, али мислим да је сада време да се размишља о односу према Украјини, нарочито према цивилима. Искрено, оријентација Русије, земље од које смо очекивали нешто друго, која има дугу и дубоку историју, песнике, писце, симфоније и некако је садашње руководство све то однело дубоко у шуму и немам представу када ће се вратити. Али мислим да не можемо да их чекамо и да сви заједно морамо да пронађемо бољи систем у којем ће живети наша деца.

Кад говоримо о 1999. и 2022, Ви сте први амерички амбасадор који је обишао бомбардовани део зграде РТС-а. Не очекујем да то назовете ратним злочином као што то чинимо ми, нарочито ми са РТС-а, али да ли бисте то макар назвали грешком, будући да се сада то користи као оправдање за многа злодела по свету?

Знате, мислим да је важно, као што је важно да нагласим да не желим да преиспитујем 1999, мислим да је важно да се Срби сете ко је тада водио Србију и шта је та особа радила другим народима на Балкану. Дакле, без тог преиспитивања, неупитно је да када видите место на које је пала бомба и где су страдали људи да беспоговорно жалите због погибије људи. То свакако осећам и жалим због тога. И саосећам са породицама које живе с тим губитком.

Али не прихватам да на било који начин правим аналогију са бруталностима и варваризмом почињеним против украјинског народа. Охрабрио бих Србе да сачувају сећање, али је за живот нације као такве и за појединца важно да знају да постоје тренуци када треба кренути напред, оставити прошлост иза себе и гледати у будућност. Ја то настојим да урадим овде у Србији, да изградим односе САД са Србијом, покушавам да будем искрен и јасан са српским народом. Али мислим да је важно за све, посебно за људе који су имали тешку прошлост попут Срба, да је време да наставе, да брину о будућности, о будућности своје деце и њихове деце. Ја разумем важност историје, али свако у овој земљи треба да види како ће да крене напред без освртања у прошлост.

Да, али да ли разумете колико је овде људи који, прихватајући све што сте рекли, ипак очекују да чују од Запада и НАТО-а – у реду, ни ми нисмо радили баш све најбоље, није све било тако сјајно с наше стране 1999? Само ту једну поруку желимо, а не добијамо је.

Свако ко је у то био укључен имао је одговорност да ради најбоље што може. У мом случају то је био покушај да реконструишем анатомију договора. И то није успело. Али, дао сам све од себе. Мој опредељење у животу је увек дипломатија. Никада нисам заговарао рат ако сам мислио да има простора за дипломатију и оно што могу да уверим и вас и ваше гледаоце је да сам покушао све што је било у мојој моћи да дипломатија превлада. Жалостан сам због тадашњих односа САД и Србије и један од разлога зашто сам се вратио је да видим можемо ли да урадимо више заједно. Мислим да наше земље имају много тога заједничког, можете то пронаћи у нашој историји, али можете и погледати у будућност да видите где бисмо могли да радимо заједно. Срећан сам због ствари које радимо, у економији, у војној сарадњи, имамо добру политичку сарадњу, волео бих да тога буде још више и томе сам посвећен.

Били сте дипломата у Азији, добро познајете тај регион. САД су јасно рекле да неће слати трупе у Украјину, али да би се могле војно ангажовати због Тајвана ако буде неопходно. Мислите ли да постоји могућност војног конфликта између Кине и САД? На основу вашег искуства.

Моје искуство говори да би војни конфликт на том простору био изузетно озбиљан и разарајући у сваком погледу. Од оних сам који верују да се то питање може решити без оружја. Морам рећи да верујем да је кинеска страна претерано реаговала. На крају крајева, САД признају једну Кину, то је Народна Република Кина, односи са Кином су нам веома важни, ти су односи знали да буду тешки, али су били важни. Не мислим да посета једне особе из САД треба да утиче на укупну природу тих односа. Али САД и Кина треба да виде како да разреше тренутне проблеме. Много тога је у питању овде, не само за нас већ за цео свет. Дакле, војна опција, то је веома озбиљно средство са веома озбиљним исходом, било би много корисније да потражимо неке друге опције, да изградимо односе и дипломатски решимо сва питања.

Јесте ли и по том питању оптимиста?

Видите, ако нисте оптимиста већ песимиста знајте да песимисти постижу веома мало. Боље је бити оптимиста и, да, ја сам оптимиста. Не верујем да је сукоб игде неизбежан.

За крај, Ви живите у Београду, такорећи делите судбину својих суграђана овде. Бојите ли се зиме? Јесте ли спремили дрва или сте релаксирани?

Мислим да је један од највећих изазова за Србију њена енергетска ситуација. Врло пажљиво пратим све што се о томе пише. Мислим да је било превише зависности од Русије, а не мислим да је Русија била добар добављач. Мислим да пречесто воле да мешају политику и енергију и да то раде и овде. Рекао бих да је један од најважнијих задатака САД овде да помогну Србији и њеној енергетској политици било да се ради о обновљивој енергији или само о штедњи енергије. Мислим да има простора да се уради више. Покушавамо да помогнемо Србији у томе и ја се не двоумим уопште да Србија може да превазиђе ову ситуацију и да Србија може уз помоћ својих веома талентованих људи да изађе из овога са јачом позицијом него што је ушла. Извините, али поново ћу бити оптимиста.

Дакле, не брине Вас зима?

Мислим да нас све брине, али забринутост није политика, политика је када нешто предузмете, када сарађујете. Ако будемо сарађивали, онда се не бринем.

Господине амбасадоре, хвала Вам на разговору.

Хвала вама, било ми је задовољство.