Rolingstoun: Kako Nikola Jokić menja košarku

Tekst pod naslovom "Kako Nikola Jokić menja košarku" prenosimo u celosti.

"Uživamo u svim plodovima košarkaškog vrta, ali najviše gledajući visoke igrače sa smislom za dodavanje. Za nas centri nisu kao ostali igrači, već više kao 'zid koji skače, postavlja blokove, koji lome kosti protivničkim igračima i zakucava preko manjih, slabijih igrača'. A publika gleda košarku sa svojih malih kauča i priželjkuje dominaciju tih divova. Najviši centri su najređi na košarkaškom terenu, samim tim i najmanje bliski prosečnom gledaocu, koji im najviše zavidi.

A onda nešto blesne iz zgloba, eksplodira u rukama, čovek veliki kao planina vidi ono što drugi ne mogu i pravi mali pokret. Predrasuda o centru kao čistoj snazi je odbačena u korist ideje o gorostosu koji ima intuiciju, koji je vešt, suptilan, inteligentan, varalica.

Bil Volton, Arvidas Sabonis i Mark Gasol su postavili istorijske standarde u deljenju lopti, ali trzaj zgloba poseduju mnogi velikani na toj poziciji. Šek, koji je stalno bio udvajan, retko je to koristio. Centar Majami hita Bem Adebajo je nenadmašan kada treba da se pronađu saigrači u protrčavanju. Bil Rasel je bio inovator u dalekim dodavanjima, pokretač brze kontre Seltiksa iz '60-ih, a Vilt Čemberlen, drugi otac igre NBA centara, želeo je da ima što više asistencija.

U poslednjoj deceniji, NBA, kao i svi profesionalni sportovi, pre ili kasnije, postala je taktički kompleksnija, u svakom timu su bekovi, centri ili krila prodirali ka košu, uvek gledajući na odbranu, spremni za nezgodna preuzimanja – pik-en-rolove, razbacujući protivničku odbranu i pokušavajući da izvuku faul, postignu poene na obruču ili izbace loptu otvorenim šuterima za tri poena. Stara zadovoljstva (i iritacije) igre izolacije otvorenih poludistanci i centara koji se postavljaju u blok i čekaju da dobiju loptu i naprave potez, izgubljeni su u najezdi modernog.

Ali u toj močvari izniklo je džinovsko srpsko čudovište. On je visok. Širok. Nije mišićav kao neki, niti može da skače baš visoko, ali je natprirodno svestan svega što se okolo dešava – njegove magične ruke spremne da se igraju, da driblaju, da pronađu slobodnog saigrača, bilo da se radi o drugoj strani terena ili jednostavno negde gde nema defanzivaca. Na neki način, Nikola Jokić je potomak Sabonisa, Voltona, svakog centra koji je nekad nekome zaludeo mozak pronalaskom naizgled nemogućeg prolaza, prkoseći novom poretku.

Ali Jokić je inovator, ni na koga se nije ugledao u poslednje dve MVP sezone. Njegova veština i njegova vizija su toliko neverovatni pa je nezaobilazan u napadu Nagetsa, on je praktično neatletski, tromi centar ali i motor za totalni napad. Kakav je Mark Gasol bio sredinom sezone, takav je Jokić tokom cele karijere.

Takođe je toliko drugačiji od bilo kog košarkaša koji je ikada kročio na NBA terene. Gledati ga kako se ističe kao da gledate vanzemaljca koji je sišao među ljude, pročitao jednu ili dve knjige o košarci, a da je nikada nije gledao, transformisao se u veliko, čvrsto telo i potom dominirao, iz noći u noć, sa potpunim razumevanjem 'stvarnosti' i gotovo nikakvim razumevanjem košarke kakvu su ljudi igrali poslednjih četrdesetak godina.

Priče o Jokićevom ranom životu i karijeri kose se sa smisom. U mladosti nije igrao za veliki klub, kao većina evropskih sportskih zvezda. Spavao je u svojoj sobi, u Srbiji, kada je draftovan, u drugoj rundi dok je I-Es-Pi-En puštao reklamu za Tako Bel. Nakon što je igrao na 'Najk hup samitu' 2014. skaut je pohvalio njegov osećaj za igru, inteligenciju, radnu etiku, ali ga je i osudio na 'nizak plafon' zato što nije atletske građe.

Godinama, baš godinama, ovo se isticalo. Previše zdepast, nedovoljno brz, čak i ako je izuzetno nadaren. Posle poraza u plej-ofu od Blejzersa, došao je u bolju formu, ali ne i u pravu formu profesionalnog sportiste, i, kako se ispostavilo, to je bilo dovoljno da njegovu bizarnu genijalnost na terenu dovede do punog cvata. Onda je pokazao da je najbolji centar lige i osvojio dva uzastopna MVP-a, beležeći brojeve koji vas ostavljaju bez daha.

Čak i dok se ovo dešavalo, bilo je čudno, jer je bilo kao da gledam Totora (japanski animirani lik) kako se igra: magičan, sva deca ga vole, stvara život ni iz čega, a istovremeno je stalno na ivici da zadrema. Kao studiju slučaja, pogledajte utakmicu protiv Sakramenta iz prošle sezone.

Uvek govore centrima da ne skaču previše u odbrani, samo da zauzmu prostor, ali mislim da niko drugi u ligi ko se suočava sa manjim igračima koji se trude da pogode pored njega, ne bi stajao tamo i pustio loptu da mu padne u ruke. Zatim da uzima loptu, petlja, dribla terenom, sve dok momak kojeg je blokirao još pokušava da shvati šta se dogodilo. Zatim, bez ikakvog razloga, osim zbog moći čiste lucidnosti koja mu teče kroz vene, Jokić baca bez gledanja, savršeno precizno, saigraču koji 'kampuje' s druge strane. Tri odvojena događaja koja bi samo on i pomislio da uradi, dešavaju se jedan za drugim u jednom savršenom, neprekinutom nizu.

U Jokićevim rukama i nogama, košarka se iz noći u noć pretvara u nešto drugačije i čudesno. Pobednička blokada tokom drame postaje čudno klepetanje krila divovskog pingvina. Okretni pokreti se dešavaju u usporenom snimku, završavajući sa nogama pričvršćenim za tlo. Jedini konvencionalni moderni aspekt njegove igre je njegov pristojan šut za tri poena, a to je: A) rečenica koja bi zvučala suludo pre desetak godina, i B) i dalje čudna, jer ne skače kada ih šutira, prkoseći u lice svakog trenera za šut.

A da li ste znali da se Jokić bavi konjičkim sportom? Vrhunac trka konja kao sporta u Americi dogodio se početkom 20. veka. Ništa o načinu na koji ova osoba živi, igra, radi bilo šta ne čita se kao normalno u savremenom svetu. On je čudesan, bez presedana, najčudniji košarkaš u istoriji igre, sportista čije samo postojanje sugeriše da tek treba da vidimo evoluciju koju igra može da podnese u budućnosti. Bog ga blagoslovio i sve nas koji uživamo u njegovoj svetlosti.