Bora Stanković, šifonjer srpske i svetske košarke

U vreme na koje se ova priča odnosi, košarka je bila malo popularan sport, negde u rangu u kojem je danas u Srbiji, recimo, američki fudbal. Igrala se, ali ne mnogo i svakako ne preterano dobro. Ali se ljudima dopadala, pa su tribine na terenima uglavljenim usred kalemegdanskih zidina, bile prilično popunjene, bez obzira na to što su ekipe postizale malo poena, loše prolazile protiv stranih klubova i što, na kraju krajeva, nisu imale odgovarajući opremu.

Prema legendi, košarka i ne bi preterano daleko dobacila od te tačke da se, negde tokom ratne 1942. godine, igrom slučaja, nisu srela četvorica mladića, kojima se taj sport neobično dopao, pa su odlučili da, svako na svoj način, pomognu da se stvari malo organizuju. Bili su to Borislav Stanković, Raša Šaper, Aleksandar Nikolić i Nebojša Popović. Njihova ambicija bila je pomalo drska, što je karakteristika koju su odlučili da ugrade u školu košarke čije su temelje, nešto kasnije, postavili.

Prema usmenom predanju, odlučili su da ne kopiraju nikoga, pa ni Amerikance koji su tu igru izmislili i u tom trenutku predstavljali nedostižan ideal. Nekoliko decenija kasnije, bili su veoma ponosni što su stvorili jedinstvenu školu košarke koja je tokom godina proizvela olimpijske, svetske i evropske šampione i bezbroj legendarnih igrača i trenera.

Od "šifonjera" do prvaka svega

Bora Stanković je bio igrač Crvene zvezde, Železničara i Partizana, trener OKK Beograda i Kantua, generalni sekretar svetske košarkaške asocijacije i, bez ikakve dileme, jedno od najznačajnijih imena u istoriji košarke.

Početak njegove košarkaške karijere bio je itekako zabavan, ali ni na koji način nije nagoveštavao da će Bora Stanković, na mnogo nivoa, postati košarkaška legenda. Igrao je centra i prema sopstvenim tvrdnjama, pokretljivost mu nije bila najjača osobina, što mu je donelo nadimak Šifonjer. Taj nadimak, koji su posle dobijali još neki igrači, kako je rastao kao trener a zatim i kao mozak razvoja košarke, nekako je pao duboko u zaborav. Doduše ne potpuno.

Povremeno, u našoj dnevnoj sobi okupila bi se gomila ogromnih, glasnih, zabavnih ljudi, neverovatno sklonih preterivanju. S vremena na vreme, ušao bi krupni i večito nasmejani čovek, koji bi mi obavezno doneo kutiju "bajadera". Najglasniji među prisutnima odmah bi se razmakli da mu naprave mesta i, začudo, zaćutali dok je prepričavao dogodovštine iz nekog sasvim drugog vremena, kada se na putovanja išlo brodovima, raspalim autobusima i ponekada, mahom kada drugačije i nije bilo moguće, avionom.

Spektakularni beg iz nekog gradića u Boliviji, banane sa Kopakabane, mali milion gostovanja u Italiji, uletanje domaće i gostujuće ekipe na tribine jer se publika nije pristojno ponašala, zavejani vozovi, priča o prvoj ploči Bitlsa u Jugoslaviji, razlog zbog kojeg je Ivo Andrić visio na tribinama košarkaških utakmica, bili su skoro neizostavni deo njegovog repertoara.

Delovi priče neprestano su se menjali, zavisno od trenutne inspiracije govornika, ali bi se povremeno fokus razgovora vratio u stvarnost, pa bi Bora mirnim tonom podelio savete prisutnim gigantima košarke.

Velike igrače, često, prate i jednako izražene sujete, pa bi mu, šireći se na oba slobodna kvadrata sobe, odgovorili: "Misliš da stanem kao šifonjer?" Valjali bi se od smeha. Tada nisam imao predstavu zašto.

Zvanično je bio Borislav, mnogi su ga zvali čika Bora, a tek retki Bora, ali su mu se bez izuzetka obraćali posebnim tonom, s velikim poštovanjem i obaveznim osmehom, koji je uvek uzvraćao.

Krajem četrdesetih završio je trenerske seminare i dobio diplomu košarkaškog trenera, koju je počeo da koristi tek pet ili šest godina kasnije, kada je postao trener OKK Beograda, "klonfera", kako igrači tog tima vole da ih zovu. Neposredno pre nego što je postao trener, ušao je u legendu kao jedan od retkih ljudi koji je iste godine bio šampion u dva sporta, košarci i stonom tenisu.

Šampionska titula u pingpongu bila je manje poznati deo njegove biografije, pa se već decenijama prepričava njegov čuveni meč protiv Lazara Lečića, takođe pasioniranog stonotenisera. Navodno, Laza je izazvao Boru na duel, računajući da će, s obzirom na gabarite Bore Stankovića, odneti sigurnu pobedu. Ponudio mu je čak deset poena fore ili da igra sedeći na stolici, što je Bora glatko odbio i kako se pričalo "odrao" ga u dve uzastopne partije, pre nego što su se preselili i kafanu.

Uvek je pričao da je u životu imao mnogo sreće - prvi put kada ga posle rata nisu streljali partizani, a kasnije kada je u prvi tim OKK Beograda uveo Ricu Gordića i Radivoja Koraća, prvu veliku zvezdu tog sporta u ondašnjoj Jugoslaviji i postavio osnove tima koji je godinama harao jugoslovenskim i evropskim terenima, iako je prema svim merilima bio lokalni klub velikog srca.

Sa klubom koji su Italijani zvali "Kapa Kapa Belgrado" tri puta je bio prvak Jugoslavije i tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona. U jednoj od najčuvenijih utakmica u istoriji tog kluba, OKK je dočekao madridski Real na Beogradskom sajmu. Real, koji već tada bio gigant evropske košarke, prvu utakmicu je dobio 84:61 pa su svi mislili da će lako proći u veliko finale, ali je uprava OKK Beograda bez Borinog znanja, nekako "izminirala" zvanični sat, pa je meč na kraju trajao gotovo tri sata.

Iako je OKK Beograd pobedio sa 113:96, a Radivoj Korać je Špancima ubacio 56 poena, nije bilo dovoljno za prolazak u finale. Priča se da je posle te utakmice obećao upravi Reala da će, pre ili kasnije preći u njihove redove, ali tek pošto nauči italijanski i francuski.

Polako je počeo da se udaljava od trenerskog posla, pa je krajem šezdesetih otišao da živi u Minhen, na poziv tadašnjeg generalnog sekretara Fibe Vilijema Džonsa, čije je mesto nasledio 1976. godine. Do odlaska u Minhen, paralelno sa košarkom, radio je i kao veterinar u klanici. Velikoj većini ljudi koji su ga poznavali nije bilo jasno kako je uspevao da sve to postigne.

Uvršten je u obe košarkaške kuće slavnih, bio je počasni generalni sekretar Fibe, počasni predsednik Košarkaškog saveza Srbije i nosilac francuske Legije časti. Pre pet godina dobio je i Fibinu nagradu za životno delo. Za reprezentaciju je igrao 36 puta.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu, nedaleko od svojih igrača - Radivoja Koraća, Trajka Rajkovića i mog oca, Zorana Maroevića i samo nekoliko stotina metara od mesta na kojem se nekada nalazio otvoreni teren OKK Beograda, tamo gde je zapravo i početak njegovog puta u legendu.