Мека рука Јаниса Сферопулоса и никада узвраћени загрљај

Када је против Задра изгубио трећу везану утакмицу на почетку још једне турбулентне сезоне на Малом Калемегдану, Сферопулос је вероватно био свестан да га очекује непријатан састанак у канцеларији председника клуба Жељка Дрчелића.

Коверта са његовим именом већ је била запечаћена, уз пропратни мејл и припремљено саопштење за јавност, чији црвено-бели део је већ почео да лицитира о имену новог тренера, уз подељена осећења према грчком стручњаку.

Изашао је Сферопулос и тада, као и сваки пут уосталом, врло достојанствено пред медије и дао занимљиву изјаву, којом је заправо, нехотице и несвесно, истакао разлог због ког му никад није било суђено да успе у Звезди.

"Очекивао сам звиждуке. Знамо где смо – у Србији. Као у Грчкој, кад људи нису задовољни, звижде. Ипак, мислим да ако волите дете – не тучете га, већ га грлите. Ако волите ваше дете", рекао је Сферопулос.

Како је говорио на последњој конференцији, тако је Грк и водио Звезду током тачно две године, као и остале тимове пре ње.

Био је више од тренера својим играчима. Био им је пријатељ, психолог и неко ко их је грлио чак и када то својим наступима нису заслужили. Подржавао их је и веровао у њих чак и када они нису, само није то исказивао током тајм-аута, повишеним децибелима, кроз псовке.

У више наврата је рекао да није тип тренера који своје методе рада базира на притиску и чврстој руци, након чијег ударца о сто престаје сваки жамор. Тежио је томе да га играчи заволе као пријатеља, из чега би проистекли поверење и поштовање, док је веровао да се дисциплина подразумева на највишем професионалном нивоу.

Било да је покрај клупе или у конференцијској сали, носио се мирно, углађено и професионално. У ретким приликама је дозволио да га емоције савладају, те су морале бити читане са лица на ком су се лако препознавале радост, забринутост, бес и на крају пораженост.

Често је био критикован да жели свима да изађе у сусрет, превише дели минуте и да за две године није успео да се наметне као ауторитет. Давно је пак изабрао да не жели да буде владар ког се плаше, већ лидер ког воле. Изабрао је додуше и лоше краљевство.

Све је донекле било под контролом док је крај себе имао Милоша Теодосића, који је држао свлачионицу и ком није било страно да подвикне на саиграче, што једноставно није манир некадашњег тренера Макабија и Олимпијакоса.

Није могао Сферопулос да успе у поднебљу навикнутом на целодневне тренинге Душка Ивановића, викање из петних жила Жељка Обрадовића и Вујошевићево хватање за гушу. Није могао да опсује, да се посвађа са новинарима или да жустро одговори навијачима на критике.

И није да поменути тренери не воле своје играче, само имају другачије и строже принципе васпитавања. Сферопулос једноставно није такав тип.

На неким местима је међутим управо то потребно за успех. Као неко ко је већину живота провео у Грчкој и често играо против Звезде и Партизана, Сферопулос је то требало да зна. Ауторитет му је оспораван после сваког пораза, а он је одговарао захтевима за стрпљењем и подршком, који нису благонаклоно дочекани.

Стрпљење је на крају ишчилело после само три утакмице на почетку треће сезоне, иако је тим прављен по његовом укусу. Делује ипак да је лоша серија била само повод, док се узрок могао наслутити на почетку године.

Без обзира на све, из клуба одлази чистог образа, о чему говори и Дрчелићева изјава након озваничења прекида сарадње. Одлази са четири трофеја, учинком 11:4 против Партизана и неукаљаном репутацијом врхунског професионалца, који је од самог почетка био на погрешном месту.