Rakočević za RTS: Finale protiv Argentine najznačajnija utakmica u karijeri

Zbog epidemije koronavirusa skoro čitav dan provodi kod kuće. Naravno, na prvom mestu je porodica.

"Jeste teško vreme ali nas je nekako uputilo jedne na druge. Više smo zajedno, i mislim da je porodica najvažnija. Zato vas molim da u najboljem smislu iskoristite ove okolnosti", kaže bivši reprezentativac Srbije i član nekoliko čuvenih klubova širom planete.

"Kada imam slobodno vreme onda volim da sastavljam makete aviona, brodova i slično."

Nije to Igorova jedina strast. On je veliki kolekcionar stripova. Dilan Dog, Zagor Te-Nej...

"Ne radi se o novcu, ljudi su jednostavno vezani za takve stvari. Za jedan primerak Dilan Doga išao sam u Aleksinac i poneo dres čoveku koji je bio dotadašnji vlasnik."

Vezan za Zvezdu, NBA ispunjenje dečačkog sna

On je nosio dresove različitih klubova - Crvene zvezde u kojoj je počeo, Minesote, Budućnosti, Taukeramike, Real Madrida, Valensije, Montepaskija, Efes Pilsena.

"Najviše sam vezan za Zvezdu. To je jasno. Odlaskom u NBA sam ispunio dečački san. Povreda me je sprečila da u Real Madridu pružim više. Ali u Taukeramici sam se pronašao. Bilo je sjano."

Mnogi nemaju idole, on ne krije ko je bio njegov.

"Majkl Džordan. Oponašao sam ga kada god sam mogao. Ispod koša u dvorištu pored zgrade sam stavljao kamen da bih mogao da odskočim i zakucam kao što je on to radio... Obaška što sam kući dolazio izubijan jer sam padao non-stop."

Kada je otišao u Minesotu, nije mnogo igrao.

"To je nešto posebno. Mogao bih danima da nabrajam sjajne igrače, ali na mene je najbolji utisak ostavio Kobi Brajant. Jednom nam je dao 50 poena. Čudesno."

Finale protiv Argentine najznačajnija utakmica u karijeri

Igrao je protiv fenomenalnih igrača, igrao sa sjajnim košarkašima.

"Dva najbolja sa kojima sam ja igrao, da se ne uvrede ostali, su Peđa Stojaković i Dejan Bodiroga."

Sa njima je bio na parketu kada je odigrao najznačajniju utakmicu u karijeri.

"Bio je to Indijanapolis. Finale protiv Argentine. Nisam igrao u četvrtfinalu i polufinalu, a onda me je Kari Pešić iznenada stavio u igru u trećoj četvrtini. Pre svega sam hteo da dobro odigram odbranu. Bez obzira što nisam igrao mnogo u toj utakmici, biti deo ekipe u finalu kada osvojite titulu svetskog prvaka je nešto posebno."

"Sećam se koliko je to značilo našim ljudima u Americi, bilo ih je više na tribinama nego Amerikanaca. Uostalom, te 2002. i 2001. bili smo verovatno najbolja ekipa na svetu. Godinu pre Indijanapolisa osvojili smo Evropsko u Turskoj. Dobijali smo u proseku sa 15 poena. Sjajan tim."

Kao i kada je govorio o najboljim igračima, tako je bio nedvosmislen i kada je reč o najboljim trenerima koji su ga vodili.

"Duško Ivanović. Prijala mi je njegov način treninga. Znam da se to mnogima ne dopada. Ali meni je odgovarala ta disciplina. Ja sam jedan od igrača koji, da bi pružio najbolje, treba da radi posvećeno i jako na treninzima, da legne na vreme, ustane na vreme, da se zdravo hrani... Zato sam se lako uklopio u njegov sistem."

Sada kada ne igra, ipak, poštuje sistem ustaljen iz vremena kada je bio igrač. Trenira džiju-džicu jer ne može a da nema fizičku aktivnost.

Porodica, hobiji i posao u Košarkaškom savezu... Mnogo stvari ali stiže sve.