Čitaj mi!

Zvezda protiv Milaneza, treća sreća?

Kao po nekakvom pravilniku, koji istina nije baš striktan i sto odsto tačan, na svakih 15-ak godina žreb kuglice u sedištu Uefe spoje dva velikana i dva bivša šampiona - onog iz Beograda i onog sa San Sira. Kada igraju Crvena zvezda i Milan te utakmice se pamte i o njima se bez preterivanja pripoveda, a treći čin tog čudno-specifičnog rivalstva počinje večeras.

Za prethodna dva ima nekoliko zajedničkih sadržalaca: Milan je pobedio, Milan je potom osvojio Evropu, a Zvezda nijednom nije obrukala. Šta više.

Ipak, zajedničko za oba prethodna dvomeča, i za onaj iz čuvene 1988. godine, kao i za onaj nešto manje čuven iz 2006, jeste to da su roso-neri bili miljenici sreće. I to baš, baš.

O prvom duelu, koji se odigrao pre 33 godine, sve je rečeno i teško da je nešto ostalo tajna. Samo, i dalje se o tom događaju, odnosno zapravo ta tri događaja koja su ga zapravo i činila, danas može gledati iz više uglova.

Mnogi veruju da je tada Zvezda propustila prvu veliku šansu da pokori Evropu, što će joj poći za nogom tri godine kasnije u Bariju. Drugi pak veruju da je upravo taj događaj i ta nepravda/nesreća, uz onaj čuveni i nadaleko bolniji Keln, bila upravo stanica koju je Zevzda morala da prođe na putu istorijskog uspona.

Magla kao spas 

Kako god, ostaje verovanje u narodu, posebno u onom većinskom delu koji navija za Zvezdu, da je tog devetog novembra 1988. godini moćni i strašni Milan spasila viša sila - magla. Odnosno sreća da se ona u tolikoj gustini i obimu spusti na Marakanu i bukvalno kaže - prekidaj ovo! 

Na nesreću Zvezde i njenog tadašnjeg vojnika Dejana Savićevića, koji je svojim golom pred stotinu hiljada duša doneo vođstvo u petom minutu drugog poluvremena (u prvom meču na San Siru bilo je 1:1), ta utakmica nikada nije završena.

Poništena je, nakon što je sudija meča Nemac Diter Pauli, pod ne baš jasnim okolnostima i kako se može čuti pod velikim pritiskom igrača i ljudi iz uprave Milana, rešio je da se meč ne prekida već odigra sutra. Po danu. Ali od početka i od, za Zvezdu posle svega (ne)viđenog, nepovoljnih 0:0.

Nije ekipa legendarnog trenera Branka Stankovića bila daleko ni u tom sutrašnjem ”trećem” meču. Odigrala je bez garda i straha, došla do 1:1 i penala, ali je i tu sreća ponovo bila okrenuta ka milionerima i milionima Silvija Berluskonija.

Uefa kao spas 

Za drugi dvomeč sreća za Milaneze je imala znatno drugačiji oblik. Ona se ”javila” kroz Uefu.

Naime, u jeku najvećeg skandala u istoriji italijanskog fudbala, čuvene afere ”Kalčopoli”, Milanu je Uefa progledala kroz prste i zažmurila na oba oka, dozvolivši da se i pored dokazane umešanosti u nečasne radnje odnosno nameštanja utakmica ipak takmiči u kvalifikacijama za Ligu šampiona za sezonu 2006/2007. 

Dakle, iako je po pravdi rival Zvezdi trebalo da bude bolji iz duela Kjevo - Lans, Zvezda je devetog dana avgusta 2006. godine igrala na San Siru. 

I tada nije bila miljenik sreće. Ali ne zbog dešavanja na terenu, pošto je izgubila oba meča sa po golom razlike (1:0 u Italiji, 2:1 u revanšu na ponovo prepunoj Marakani), već zbog toga šta generacija, možda i najtalentovanija i timski najjača u istoriji posle Barija, nije dobila nekog iole slabijeg rivala i realniju priliku da se domogne elite.

Tada su Žigić, Janković, Basta, Kovačević, Milijaš, Biševac udarili na superzvezde svetskog fudbala tog vremena poput Kafua, Pirla, Kake, Inzagija, Sedorfa, te vremešnih legendi Maldinija i Kostakurte. Svima koji iole poznaju i prate fudbal i tada je bilo, a i sada jeste jasno da je pobednik mogao da bude samo tim Karla Ančelotija.

A o kakvoj se skupini igrača radi najbolje govori ono što su uradili na kraju te sezone u Ligi šampiona. Sećate se - ponovo su osvojili ”ušatog”. 

Ipak, taj duel, bar navijači Crvene zvezde pamte po koreografiji na severnoj tribini koju su priredile Zvezdine ”delije”, a na kojoj je, na crno-crvenoj podlozi od kartona pisalo ”UEFA Mafiosi”. Prevod i pojašnjenje je, verujemo, suvišno.

Sada, deceniju i po kasnije dva rivala sastaju se u takmičenju koje ne donosi trofej najboljeg u Evropi. U pitanju je drugi razred, Liga Evrope, koja je sve samo ne slaba.

U petnaest godina puno toga se promenilo. Ni Milan ni Zvezda nisu isti, a prošli su puno toga.

Italijani kao spas? 

Italijane više kao vlasnik ne ”drži” Berluskoni, u međuvremenu su šampioni države bili samo jednom (2011), a u Evropi nisu imali zanačajnih uspeha, i iskreno i realno govoreći, nisu više među takozvanim ”top” klubovima.

Ali Milan nije slab, niti je u Beograd došao sa juniorima kako se moglo čuti. Istina, fokus im jeste na Serija A, gde (neočekivano) vode veliku borbu za Skudeto sa ostalim velikanima, a pre svega sa onim najbližim - komšijskim Interom.

A upravo legenda tog Intera stoji im na putu u ovom, trećem istorijskom dvomeču sa najtrofejnim srpskim klubom.

U pitanju je naravno Dejan Stanković, trener Zvezde, koja je za razliku od Milana odličnom evro periodu. Četiri godine zaredom srpski velikan igra grupnu fazu (dve Lige šampiona, dve Lige Evrope) i sigurnim koracima korača ka četvrtoj uzastopnoj tituli prvaka države.

U odnosu na poslednji dvomeč protiv giganta ”sa čizme” fudbal se mnogo promenio, dok je poređenje sa ’88 bespredmetno.

I upravo jedan zanimljiv ”trend” možda će Zvezdi biti talija ovoga puta - Zvezda će svom sastavu imati pet Italijana (dva fudbalera i tri člana stručnog štaba), što je 2006. bilo teško zamislivo, a 1988. gotovo nemoguće.

Tako će možda baš Dijego Falčineli i Felipe Falko, uz prvog čoveka sa klupe koji je više od pola života i karijere proveo u Italiji i postao ”žabar”, činiti trojku koja će doneti treću sreću. 

U ritmu broja tri završavamo ovu retrospektivu i to izjavom trenutno najboljeg igrača crveno-belih sa stadiona ”Rajko Mitić” Mirka Ivanića, sa jučerašenje konferencije za štampu:

”Koji rezultat očekujem? 3:0. Za nas.”

div id="adoceanrsvdcfhklggd">