Srpski fudbal u 2017. godini – naravoučenije, nikako slavlje

Postoji ontološki problem sa rekapituliranjem u fudbalu na kraju kalendarske godine (postoji problem sa rekapituliranjem kao takvim uopšte, jer ne postoji kraj fudbala – posle jedne sezone tu je druga, posle jedne utakmice tu je druga, posle jednog poluvremena tu je drugo...).

No, ako ispoštujemo ovja arbitrarni fudbalski „čekpoint", ako zastanemo i pogledamo preko ramena, videćemo svašta nešto zanimljivo.

Superliga Srbije, sezona 2016-2017, okončana je u maju na spektakularan način. Da, Partizan je pobedio lučansku Mladost sa 5:0, ekipu koja će kasnije igrati u Evropi (međutim, sa defanzivnim principom fiksne odbrane čovek-čoveka – „sa igračem koga čuvaš do kraja, makar i u toalet!" je doslovno ono što svojim fudbalerima ispostavlja kao zahtev Nenad Milovanović – ekipa iz Dragačeva nije mogla predaleko). Ali nije ta pobeda ono što taj meč čini toliko važnim u prethodnoj godini. Taj duel se nalazi na kraju jedne poprilično neverovatne sezone, a na de fakto početku jedne još neverovatnije.

Nakon katastrofalnih igara i propratnih rezultata sa Ivanom Tomićem, Partizan je preuzeo Marko Nikolić i sa svojim stručnim štabom nanizao 37 mečeva bez poraza, crno-beli su pobedili Crvenu zvezdu iznova i iznova i na kraju su pretekli rivala koga nazivaju „večitim" i stigli do šeste duple krune u istoriji.

Ovaj tim, sa taktičkim principima koji su bili daleko najprogresivniji u domaćem fudbalu u poslednjih desetak, pa i više godina, nije dobio priliku da pokaže koliko može tamo, kako je sam Nikolić govorio, „gde se nalazi istina". Mladi stručnjak je, zajedno sa svojim stručnim štabom, otišao u Mađarsku, da pokuša da podigne trofej i sa Videotonom premijera Viktora Orbana, a „Parni valjak" je u Evropu poveo Miroslav Đukić.

Nekadašnji selektor mlade i A reprezentacije Srbije uveo je nove principe u igru donekle izmenjenog tima (4-4-2 oblik je ostao, ali malo šta još), što nije donelo proklamovanu igru, jer niko nije obećavao statični, defanzivno konfuzni i ofanzivno nesinhronizovani Partizan. Međutim, zahvaljujući verovatno i ponajviše individualnom kvalitetu igrača srpskog šampiona, Partizan će šesti put u istoriji, a prvi put nakon skoro petnaest godina, igrati evropski fudbal na proleće.

Ono što je timu Ljubinka Drulovića (a pre toga Zorana Milinkovića) izmaklo na paranormalan način pre dve godine, kada su crno-beli sa devet bodova u grupi ipak ostali bez igranja nokaut faze Lige Evrope (ah, taj Bobadilja...), ovaj put se ostvarilo. U grupi sa Jang Bojsom, u ovom momentu bez dileme najboljom ekipom srednje Evrope, kijevskim Dinamom i Skenderbegom, Partizan je kolo kre kraja takmičenja stigao do osmog boda i plasmana u šesnaestinu finalu Lige Evrope, gde će igrati sa češkom Viktorijom Plzenj.

Dakle, prva podvučena crta – i pored problema koje klub ima (finansijskih, organizacionih, logističko-navijačkih), Partizan iza sebe ostavlja sjajnu 2017. godinu. Zapravo, malo je bilo takvih u istoriji kluba iz Humske.

Nekoliko stotina metara dalje, na stadionu „Rajko Mitić", desilo se nešto podjednako neverovatno. Zapravo, imajući u vidu okolnosti i kontekst koji nameću prethodnih četvrt veka, verovatno i nešto još neverovatnije.

Crvena zvezda je promenila trenera tokom leta, kada je Boška Đurovskog zamenio Vladan Milojević (prethodno je, naravno, Đurovski seo na klupu nakon što je Miodrag Božović otišao par kola kre kraja šampionata). Nekadašnji trener Čukaričkog, ali i omladinaca Crvene zvezde koji su posle otprilike decenije vratili titulu u toj starosnoj kategoriji na najveći stadion u zemlji (valja biti iskren i reći da je praktično cela generacija Partizana do tada već postala deo prvog tima, Teleoptika ili nekog od klubova u Srbiji), oformio je sjajan stručni štab, a pritom je na zadržao Milana Kosanovića, mladog stručnjaka koji je stigao iz Vojvodine i koji je, nedvosmisleno, jedan od najperspektivnijih trenera koga Srbija ima. Oformljen je i novi tim. Ništa novo kada je Crvena zvezda u pitanju, već duže jedna od nesistematičnije vođenih fudbalskih promenada u istočnoevropskom fudbalu. Samo, ovoga puta nije bilo tako

Navijači Arsenala su se šalili na Tviteru – ali time i pokazali jedva rudimentarno poznavanje ovog sporta – da „znate da igrate Ligu Evrope kada izvučete timove koji se zovu Crvena zvezda". Ali da, Crvena zvezda se plasirala posle deset godina u grupnu fazu jednog evropskog takmičenja, a onda je, u grupi sa pomenutim klubom, Bate Borisovim i Kelnom (koji se zaista nalazi u tragičnom stanju i zvanično je najgori tim koji je ikada igrao Bundesligu), uz samo tri data gola ali i samo dva primljena gola, plasirala u nokaut fazu Lige Evrope.

Evo, i sada, nakon mesec dana, ali i 25 godina čekanja, to deluje praktično nestvarno.

Ono što je, dugoročno svakako najvažnije, svakako važnije od klubaštva i provincijalskog rivaliteta koji to više nije (provincijalski, rivalitet je svakako i dalje), jeste ono što je Crvena zvezda svojim uspehom pokazala. Tim koji je prvi u istoriji od prvog kola kvalifikacija stigao do šesnaestine finala Lige Evrope to je uradio, iznad i ispred svega, kvalitetnim radom, detaljnom pripremom mečeva, izvrsnom taktičkom pripremom i neposrednom egzekucijom ideja koje mogu biti lepe ili ne, ali su svakako u skladu sa nekim od najmodernijih fudbalskih shvatanja. Dakle, može. Uspeh koji počinje i koji se iznova gradi svakog ponedeljka. Tim koji je bolji sa svakim novim trenažnim mikrociklusom. Igrači koji napreduju jer se sa njima kvalitetno radi. Sve je to Crvena zvezda danas, pa je stoga i tu gde jeste danas.

Dakle, Crvena zvezda ✔ i Partizan ✔. Ko preostaje? Da, naravno.

Reprezentacija Srbije. Učesnik Mundijala. Da, i to se dogodilo.

Lepo zvuči, i to ne samo zato što se dugo nije čulo.

Srbija će igrati fudbal u Rusiji sa najboljim timovima sveta, a to pravo i čast je prigrabila činjenicom da je bila prva u svojoj kvalifikacionoj grupi. Ali sve ovo ide uz mali asterisk...

Zapravo, malo veći.

I, odmah da bude jasno, ne govorimo o objektivnoj snazi protivnika u grupi od kojih je Srbija morala da bude bolja da bi bila prva. Dobar ili bolji žreb su stvar sreće, dešavaju se.
Ali tokom kvalifikacionog ciklusa reprezentacija Srbije je prezentovala ogroman broj manjkavosti u igri, iako je, verovatno, igrala veoma blizu gornje granice svojih mogućnosti. Pisali smo o tome ovde i još malo ovde. Ali ono što je najgore, najtužnije od svega jeste da je veoma mlai broj ljudi to primetio.

Fudbalski diskurs u Srbiji se uglavnom bazirao na tome da li bazični 3-4-3 sistem koji smo igrali ima više prednosti ili mana. Na stranu činjenica da malo ko shvata razliku između bazičnog, defanzivnog (zapravo defanzivnih) i ofanzivnog (zapravo ofanzivnih) oblika. Pa još više da je taktika kombinacija formacije, dakle distribucije igrača u prostoru, i stila, a da je samo ovo drugo odgovorno za interpretaciju formacije odnosno uopšteni način na koji igra jedan tim. Nivo fudbalske kulture u Srbiji je zastrašujuće nizak i ove kvalifikacije su to tako tragično ogolile.

A zašto je to važno? Zbog čega prosečan navijač mora da zna o fudbalu više od toga kog je oblika lopta i gde bi, aproksimativno i eventualno, ona trebalo da završi? Pa zato što su navijači nosioci fudbalske kulture, koju kasnije oblikuju fudbalski radnici i artikulišu mediji. Ako navijač ne razume fudbal, onda će aplaudirati pogrešnim stvarima, zviždati pravim stvarima. Ako navijač, ali i novinar koji je dužan da ga edukuje, ne prepoznaje sisteme, defanzivne kretnje, tri vrste igranja između linija, razliku između individualne i kolektivne pozicione superiornosti, razliku između brzog napada i kontranapada, zadnjeg i centralnog veznog fudbala – kako, pobogu, mogu da hvale ili kude, ocenjuju, analiziraju?
Fudbalska misao je otišla toliko daleko i samo će se razvijati u vremenu u kojem će prosperirati ili oni koji imaju mnogo ili oni koji znaju mnogo (neki su postigli balans između dve krajnosti i vidite ih sada – igraju na Etihadu u plavom Mančesteru i trener im je Katalonac bez kose koji nosi žutu traku na reveru).

Nemački „das rebut" je počeo prvo idejom, fudbalskom vizijom, pa tek onda velikim ulaganjima. Nemačka kultura loptanja je bila zakržljala i okoštala, ali se onda razvila. Nemačka je 2000. godine bila najgori tim na Evropskom prvenstvu. Četrnaest godina kasnije je postala šampion sveta, a trenutno može da sastavi bezmalo četiri tima koji ravnopravno mogu da igraju na Mundijalu u nadi da će ga osvojiti.

I to je problem fudbala u Srbiji, koji neće da prizna nijedan njegov činilac (trener, igrač, novinar, navijač) jer bi to značilo da priznaje svoje defekte i manjkavosti, svoje neadekvatnosti.

Zaboravite nedostatak osnovne infrastrukture, retrogradne metode u trenažnom procesu, kafkijanski birokratski aparat, nerešeno pitanje vlasničke strukture klubova, ljude isflekanih kravata i isflekanih biografija u ložama stadiona, komodifikaciju talenta, jednoumlje selektora (ko god on bio) i dvomisao predsednika (ko god on bio) i njegove kamarile (ko god nju sačinjavao)... To je sve rešivo. Uglavnom.

Ali mi ne razumemo fudbal. Ne vidimo ga. I o tome smo, malo, pisali.

Dakle, nije Partizan ✔, Crvena zvezda ✔ i reprezentacije Srbije ✔. Nije, zato što ti uspesi nisu deo održivog pomaka, već „glič", odstupanje od norme zahvaljujući dobrim igračima (Partizan), dobrom radu manjeg broja ljudi (Crvena zvezda) i mešavine i jednog i drugog, uz dosta sreće (reprezentacija Srbije).

Rekapitulacija u fudbalu je besmislena. Ali rekapitulacija u srpskom fudbalu bi bila pogubna. Kao loš đak u avgustu, srpski fudbalski ______ (bilo ko zaista) mora da prione na posao. Na učenje. Varvarski i diletantski diskurs u igri koja je komplikovana koliko fudbal je grozna stvar.

Stoga, umesto zaključka, kao denouement ili "klifhenger" između dva toma opsežne knjige, neka stoji „nastavlja se...". Pa, dokle stignemo...