Remi taktički nezrele Srbije i disciplinovanog Velsa

Treneri, oni malo progresivniji (uglavnom Španci ili Latinoamerikanci), kažu da su bazične formacije nevažne. Brojevi telefona, kaže Pep Gvardiola. Oni svoje timove opisuju u geometrijskim oblicima, gledajući mikro i makrostrukturu (prostor međusobne pomoći i prostor saradnje su dva striktno tehnička termina), oni vide koliko trouglova i rombova ima njihov tim u napadu, da li igrači stoje u jednoj ili više vertikalnih i horizontalnih linija, koliko igrača u odnosu na poziciju lopte napada prostor između linija protivnika, koliko njih u njemu stoji, navlačeći na sebe pažnju direktnih čuvara i time oslobađajući pritiska saigrače u nižim slojevima napada...

Možda sve ovo prosečnom gledaocu ne znači previše, ali je neophodno za strukturu napada jednog tima i tim na vrhunskom nivou (ili onaj ko to želi da bude) ovo mora da razume. Srbija želi na Mundijal i objektivno nije daleko da taj cilj i ostvari, ali, kao što je pokazao i ovaj meč sa Velsom, postoji mnogo stvari koje se mogu/moraju ispraviti kako bi "orlovi" - individualni kvalitet na stranu - bili konkurentniji u duelima sa najjačim timovima planete koji, nadamo se, tek predstoje. Ovo je naprosto bilo preslabo i ni jednu od četiri faze igre naš tim nije kontrolisao koliko bi morao lider kvalifikacione grupe na svom stadionu.

Srbija je imala problem da probije srednji i niski blok Velšana, koji je varirao između 5-4-1 i 5-3-2 oblika, u zavisnosti da li je bilo agresivnijeg pritiska na nosiocu lopte. Prilikom ulaska u igru Srbije, Vels je punio polovinu našeg tima i time nas terao da šaljemo duge lopte prema Mitroviću. To bi stvorilo borbu za drugu loptu. Bez obzira na ishod prvog duela u vazduhu, sama gustina koju su Velšani stvarali u ovom delu terena omogućavala im je da lako preuzmu posed.

Ne čudi, stoga, što su jedine ozbiljnije situacije pred golom Vejna Henesija (ovo "ozbiljnije" uzmite sa zadrškom) dolazile posle prekida, uglavnom nespretno izvedenih pomoćnih igara (corner a la remoise, kako se to zove u Francuskoj, zemlji gde je kratki korner i izmišljen).

Slavoljub Muslin je dobro uočio da Vels, kao uglavnom tokom čitavog selektorovanja Krisa Kolmana (koji od poraza od Srbije sa 0:3 u kvalifikacijama za Mundijal 2014. godine ima samo jedan poraz u kvalifikacijama raznih vrsta - po osam pobeda i poraza), igra dosta poziciono orijentisanu odbranu, te da je stoga najbolji način kompromitovati njihovu kompaktnost (posebno horizontalnu) naterati ih da prave što veća pomeranja sa loptom. Otud je i Srbija igrala sa dosta dugih i poludugih lopti čiji jedini cilj je bio promena ugla napada, kada je primalac dodavanja uglavnom bio jedan od krilnih bekova Srbije, Klarov ili Rukavina.

Vels je bio dosta sterilan u posedu, a na lopti su premalo bili Džo Alen i Alan Remzi, u odsustvu Bejla najvažniji igrači ovog sastava. Fudbaler Real Madrida direktno je bio uključen u pet od osam golova u ovom kvalifikacionom ciklusu (četiri gola i asistencija), što jasno pokazuje koliko je falio u srpskoj prestonici.

No, serija nesuvislih poteza - preciznije, nesuvislih faulova u zonama u kojima je i sama pomisao na prekršaj ozbiljna jeres - donela je penal Velsu, koji je šeretski izveo Aron Remzi i svom timu doneo prednost. Fudbaler Arsenala je sudelovao u pet od poslednjih šest mečeva koje je odigrao za tim domovine (dva gola i tri asistencije), što jasno pokazuje opseg značaja koji on i njegova čuvena utrčavanja u dubinu iz druge linije imaju, posebno dok nema Bejla.

Ono što je posebno bilo zanimljivo u igri Velsa jeste uloga Sema Vouksa iza lopte. Napadač Barnlija je stalno stajao na liniji dodavanja između centralnog beka Srbije (Matije Nastasića) i jednog od sajd bekova, dakle Branislava Ivanovića i Jagoša Vukovića. Na taj način je prepolovljavao prostor u kome je Srbija mogla da održava kontinuirani posed, čineći srpske napade dodatno predvidivim.

Nastavak meča doneo je isključivo nisku zonu Velsa, kao i Srbiju sa više igrača ispred lopte. To je donelo agresivniji, ali ne i svrsishodniji posed fudbalera u crvenim dresovima. U nekoliko navrata, posebno na levoj strani, Srbija je uspela da stvori numeričku prednost saradnjom Vukovića, Kolarova i Kostića, ali centaršutevi ovog poslednjeg (a centaršutevi su po prirodi najmanje efikasan metod asistiranja kod pogodaka, o čemu govore na desetine studija rađenih u razvijenijim fudbalskim kulturama) nisu doneli udarac u okvir gola protivnika. Niti bilo kakav udarac, kada smo kod toga.

S druge strane, Vels je kroz dva kontranapada prvog ritma (lopta oduzeta u prvoj trećini koja iz jednog ili dva pasa ide pred gol protivnika) stigao do, ako ne prilika, onda barem veoma opasnih situacija.

Otprilike na trećoj četvrtini utakmice, Slavoljub Muslin je izveo iz igre Filipa Kostića i ubacio debitanta Aleksandra Prijovića. Sa napadačem PAOK-a, bazični sistem Srbije postao je mnogo više nalik na 3-4-1-2, sa Tadićem koji je tada bio i zvanično ustoličen u centralnom delu terena, u kojem inače i dejstvuje čak i u 3-4-3 sistemu.

I uspelo je. Manje zbog nekakvog iznebuha kreiranog nivoa igre, a više zbog toga što je poslednja linija Velsa napravila prvu ozbiljniju grešku na meču. Lopta je stigla do Prijovića čija prva dva dodira nisu bila idealna, ali je zato treći bio maestralan.

Podjednako dobro je reagovao i Mitrović, koji je postigao još jedan pogodak protiv Velšana u ovom ciklusu.

Vels je veoma brzo odgovorio, kroz kombinaciju sjajne kontrole Džoa Alena i još bolje selekcije rešenja omalenog bivšeg fudbalera Liverpula. Odlična intervencija Stojkovića, kao i nešto oštriji ugao odakle je upućen udarac, sprečili su novi pogodak gostiju.

Srbija je odgovorila nakon prvog centaršuta Antonija Rukavine koji je u kazneni prostor ušao na potreban način, ali je Mitrović sa druge stative (čuveni engleski POMO, Position of Maximum Opportunity) gađao pored stative.

Srbija je prva na tabeli sa 12 bodova, koliko ima i Irska, Vels je treći sa osam bodova, koliko ima i četvrtoplasirana Austrija. Gruzija je peta sa tri boda, a Moldavija na poslednjem mestu ima bod manje.