Igra naših života: Jedan fudbal da vlada svima (2)

PRVI DEO

Prvo poznato spominjanje fudbala na Oksfordu zbilo se 1555. godine, kada su vlasti Sent Džons koledža (Oksbridž univerziteti su, praktično, federacije brojnih i autonomnih koledža) zabranile fudbal. Fudbal se na Kembridžu spominje prvi put 1574. godine. Ponovo je u pitanju bila zabrana. Kazne su bile stroge, odnosno savršeno primerene sistemu vrednosti vremena u kojem su bile izrečene. Na koledžu Sent Meris na Oksfordu, 1584. godine, svaki učenik stariji od 18 godina, koji se ogrešio o pravila vezana za fudbal, bio bi zatvoren i novčano kažnjen, dok bi oni mlađi od 18 godina bili išibani.

No, i pored svega toga u narednim vekovima postoje brojna svedočanstva o igranju fudbala u ovim elitnim institucijama. Otprilike u vreme kada se „kult igara" razvio u javnim školama, pojavio se i na Kembridžu i Oksfordu, gde su, prvo kriket i veslanje a odmah potom i fudbal (otprilike između 1830. i 1840. godine), istisnuli lov i slične aktivnosti kao prestižne razonode.

I tako je Kembridž stecište i privilegovana jazbina prvih kompromisnih fudbalskih pravila. Edgar Vilijam Montagju, Stari Salopijan (nekada učenik Šruzberija), koji je bio deo Gonvil i Kajus koledža, zajedno sa šestoricom kolega osnovao je, oko 1840. godine (mnogi smatraju 1838. godine, ali tvrditi to i biti savršeno siguran nije moguće), klub i napisao pravila fudbala „koja su bila fer prema svim školama". Odmah su odigrani mečevi na „Parkers Pisu" (Parker's Piece), toliko važnom parčetu zelene zemlje okruženom brestovima na kome će biti igrani svi budući fudbali Kembridža. Imena koja se još spominju u vezi sa ranim fudbalom i njegovim protoformalizovanjem na Kembridžu su i Luis Denman, Robert Fejr i Dži Si Aplbi.

Ulazak ragbi fudbala, u svojoj čistoj formi, na Kembridž zasluga je Alberta Pela, koji je na univerzitet stigao 1839. godine. Uprkos pokušajima da oformi grupu koja će konstantno i sa prilježnom konzistentnošću igrati ragbi, nije imao previše uspeha.

Drugi pokušaj pisanja zajedničkih fudbalskih pravila morao je da sačeka 1846. godinu. Džon Čarls (poznatiji kao Džej Si) Tring i Henri de Vinton, ponovo bivši učenici Šruzberija, okupili su bivše učenike Itona, sa kojima su igrali mečeve. Ova, kao ni prethodna pravila, nisu preživela u materijalnoj formi do danas.

Dve godine potom načinjen je, do tada, najozbiljniji dobačaj u ovom, sada već, sizifovsko-tantalovsko-donkihotovsko-jovovski teskobnom procesu. Sve se dogodilo u sobi Henrija Čarlsa Maldena, odabranog da uz još jednog momka (Džordža Solta, koji je išao na Norič) prisustvuje sastanku upravo zato što nije bio učenik javne škole (Malden išao u Vindlšam haus). Uz njih, po dva predstavnika Haroua, Ragbija, Šruzberija, Vinčestera i Itona napisali su 1848. godine, nekoliko minuta pre ponoći, pravila koja su prosto nazvana Cambridge Rules.

„Pravila su zadovoljavajuće funkcionisala, pridržavali su ih se i nisam čuo da je iko od njih odustao jer mu se nisu dopala", pisao je Malden kasnije. Ali da je bilo baš tako, da li bi student po imenu V.Dž. Bimont morao da revidira pravila u prvoj polovini pedesetih, kako bi napravio određene ustupke prema bivšim učenicima Ragbija i Haroua, koji su nastavili da nose loptu u rukama? Takođe, da li bi 1856. godine bila napisana nova pravila, u kojima su učestvovali „stari dečaci" sa Itona, Ragbija, Haroua, Šruzberija, kao i dva delegata koji su zabeleženi samo kao predstavnici univerziteta, pošto nisu bili deo orbite javnih škola i verovatno su bili pozvani da služe kao medijatori?

Ovo su, ujedno, i prva pravila, štampana kao Laws of the University Foot Ball Club, čija kopija je opstala do danas. Bilo ih je svega 11. Izraz za ofsajd je bio „loitering" (što otprilike znači bazgati), a igra rukom je bila limitirana na fer hvatanje i zaustavljanje lopte.

Potpisnici pravila, verifikovanih ako ne striktno napisanih 9. decembra 1856. godine, bili su H. Snou i Dž.S Harknes (Iton), Dž. Hejls i I. Smit (Ragbi), G. Peri i F. G. Sajks (Univerzitet), V. H. Stoun i V. Dž Houp-Edvardes (Harou), I.L Horn i H.M Lakok (Šruzberi). Dogovorena su na sastanku u Snouvoj sobi.

Razlog njihovog pisanja može se lako izvesti iz pisma koje je, tada već gospodin Sajks, napisao nekih 40 godina kasnije, objasnivši da je fudbal u tom periodu na Kembridžu ponovo degenerisao u amorfno stanje u kojem su igrači na terenu, mahom, igrali upravo i jedino onako kako su navikli u školi iz koje su stigli. Jedina konstantna je bio izvesni gospodin Ringvud, koji je imao šator na Parkers Pisu i koji je bio zadužen da obezbedi loptu fudbalerima.

Nijedan od ovih setova pravila nije narastao dovoljno da bi se nadvio i nad opštom populacijom. Drugim rečima, uticaj ovih pravila na šire društvo nije postojao. Štaviše, kako se broj fudbalera sa javnih škola povećavao na Kembridžu, potreba za usaglašavanjem sa drugim studentima bila je sve manja. Zavladala je simplifikovana logika savane – zebra na pojilo ne ide sa antilopom nego sa drugom zebrom. Bivši đaci iste škole naprosto su se okupljali i igrali fudbal na koji su navikli. Itonjani su osnovali svoj klub 1856. godine, bivši učenici Ragbija godinu dana kasnije. Harou je imao svoj klub 1863. godine.

U novembru 1862. godine učenici Itona i Haroua su odigrali meč, nakon što je zajednički komitet sačinio izuzetno detaljna pravila. Imajući u vidu njihov uspeh, a jedini parametar istog jeste potpuno odsustvo nesuglasica i sukoba tokom meča, mnogi smatraju iznenađujućim što ona nisu bila baza za dugoročniji fudbalski kodeks.

Međutim, godinu dana kasnije, na Kembridžu će ipak biti napisana pravila fudbala koja će imati, a ovo prihvatite doslovno, presudan (dakle, još jednom, apsolutno presudan) uticaj na razvoj ove igre.

Fudbal na Oksfordu, na drugoj strani, bio je podosta segregovan. Studenti su se držali svog miljea, igrajući fudbal na koji su navikli u prethodnoj etapi svog obrazovanja. Prva univerzitetska pravila fudbala na Oksfordu napisana su u novembru 1871. godine. Veoma često su se timovi „starih dečaka" vraćali u svoju nekadašnju školu, igrajući sa učenicima koji su ih nasledili i tako proveravali „relativnu snagu ili degeneraciju pokolenja".

Uopšte uzev, mnogo je manje informacija o fudbalu na Oksfordu nego na Kembridžu. Jedna od njih potiče iz romana iz 1853. godine u kojem lik „šutira loptu... dok ne postane krut kao biskvit". Mesto za igru uglavnom je bio Krajst Čerč, inače teren za kriket. Tim nazvan Oxford XI igrao je sa bivšim učenicima Vinčestera 1858. godine, koristeći njihova pravila. Utakmica između Marlboroa i tima koji je bio kompilacija raznih škola odigran je 1863. godine.

Ali, uistinu, ne postoji previše dokaza ili navoda o fudbalu na Oksfordu, ne samo u poređenju sa Kembridžom, već i sa mnogo manje prestižnim univerzitetom u Edinburgu.

Ne samo da je fudbal u ovoj škotskoj instituciji, kao što smo uostalom već i videli, dobrano dokumentovan, postoje nebrojana svedočanstva o njegovim škakljivim pojedinostima. U memoarima Aleksandera Fergusona iz četrdesetih godina, tako, govori se o neprijatnoj praksi naduvavanje sirove svinjske bešike kako bi od nje bila načinjena lopta. Omiljena šala, koja se prenosila sa generacije na generaciju kao kakva voljena genetska odlika, bila je da, kada bešika dostigne otprilike tri četvrtine ispunjenosti vazduhom, se svom silinom spljeska.

„Efekat poganog udara iz unutrašnjosti lopte čiji sadržaj bi bivao naguran niz grlo nesrećnika koji je duvao u loptu se ne može opisati", napisao je Ferguson.

Ragbi škola je davala mnogo studenata Oksfordu, zbog čega je ragbi fudbal bio verovatno rasprostranjeniji ovde nego na Kembridžu. Sama ta činjenica možda objašnjava zbog čega nije bilo previše kooperacije i interakcije među raznorodnim studentima fudbalerima na Oksfordu.

Varsiti mečevi između Oksforda i Kembridža jesu igrani u ovom periodu, ali su uvek uključivali učenike samo jedne škole. Itonjani sa Kembridža i Oksforda su počeli da igraju jedni protiv drugih 1859. godine (1857. u nekim izvorima), a Harovljani su počeli sa istom praksom 1862. godine. Neki autori smatraju da je prvi međuuniverzitetski meč odigran i ranije, odnosno 1855. godine.

Videvši da ovaj, univerzitetski sokak fudbalskog razvoja nema ispravne oči, Džej Si Tring, koji je sada postao učitelj (assistent master) u Apingem školi, gde je njegov stariji brat Edvard bio direktor, napisao je pravila sa željom da „humanizuje igru".

Smatrao je da ne treba praviti polutansku igru (mongrel game), kombinujući pravila javnih škola, već da treba osmisliti nešto sasvim novo (de novo, kako je napisao). Želeo je da ta i takva pravila budu korišćena, ne samo sporadično, u međuškolskim mečevima, već da bi ih trebalo koristiti uvek. Želeo je, goreći iznutra kao i svaki zanesenjak, da univerzalna pravila zamene sva pravila, da budu korišćena u svim slojevima društva.

Lični neuspeh na Kembridžu ga nije odvratio ili sputao. Napisao je, dakle, 1862. godine, pravila koja je nazvao „Najprostija igra" (The Simplest Game). Bilo ih je deset, među kojima se izdvajaju zahtevi da se loptom sme igrati rukom samo kako bi se ova spustila na tlo ispred stopala, da je zabranjeno šutnuti loptu koja je u vazduhu, kao i da aut mora da izvede onaj igrač koji je loptom poslednji igrao pre nego što je ova napustila igralište.

Čarls, kako su Tringa zvali prijatelji, potrošio je mnogo papira pišući članke o zdravorazumskom ujedinjenu fudbala. Sa jednim izuzetkom. Njegova knjiga „Zimska igra" objašnjava njegovo neslaganje – neslaganje na isti način na koji se ne slažu sunitski muslimani i teravada budisti, fakiri i Volstrit brokeri – sa ragbi igrom. Njeno ostrakovanje bilo je veoma blisko njegovom srcu. Čak je u poglavlju pod nazivom „Saveti igračima" objasnio šta treba uraditi u slučaju da pretrpe udarac u cevanicu (heking je, naravno, bio osnovni element ragbi forme fudbala).

„Polijte se hladnom vodom, sa rastvorom arnike, i zaboravite šta se dogodilo što pre možete".

Džon Dajer Kartrajt je još jedan fudbalski mislilac koji je svojim mastiljavim mislima doprineo uobličavanju fudbala kao jedinstvenog sporta. Pisao je o različitim varijetetima fudbala i iz haosa njihovog mnoštva apstrahovao je načine na koji se oni mogu spojiti u jedno. Bio je veliki protivnik takozvanog i veoma zastupljenog „home and home" sistema, u kome se meč između dva tima igra po pravilima inače prisutnim na igralištu domaćina.

On, baš kao i Tring, zalagao se za igru šutiranjem i nije bio naklonjen ragbi elementima. Međutim, bio je i protiv segregacije. Na, ispostaviće se proročki predlog članka, čiji je autor koristio nom de plume (ili, čak pre, nom de guerre) „Javnoškolac", a koji se zalagao za kreiranje dva fudbala, jednog baziranog na nošenju i drugog baziranog na šutiranju, koji bi bili različiti jedan od drugog koliko je i kriket drugačiji od oba, odgovorio je „kako bi to rešenje produžilo zlo koje pokušava da iskoreni".

Nažalost, lošeg zdravlja, prilikom posete sestri u Bristolu 1864. godine, Kartrajt se udavio u bazenu. Imao je samo 25 godina i nikada nije video ostvarenje svoje vizije, ali i svog straha.

Jer fudbal je, nezadrživo kao otkačena i prenaložena lokomotiva, istovremeno išao kao svom ujedinjenu i račvanju. To je objasnio jedan učenik Ragbi škole, klasifikujući fudbalska pravila u dve kategorije – postojao je jednostavan fudbal u kome je rizik od povreda bio mali i postojao je kompleksniji fudbal u kome je prilika za ranjavanje bilo mnogo više.

Naravno, ova dihotomija nije bila toliko striktna još uvek, pa je tako najmanje jedan poznati fudbaler sa Ragbi škole, po imenu Balok, igrao kasnije u Vimbldonu, klubu čija pravila su bila iz asosijejšn fele, nikako bazirana na ragbi igri.

Ali ko će biti taj ko će biti konačni okidač udruživanja? Pogrešno pitanje. Ne ko, već šta. Organizacija za koju ste možda čuli. U poslednjoj četvrtini 1863. godine osnovana je Fudbalska asocijacija...