Pretnja zvana Džeda, finale sezone u formuli

Iako ovako neizvesna završnica ozbiljno testira ravnodušnost sa kojom sam do sada uglavnom pratio uspehe Luisa Hamiltona i Maksa Verstapena, i dalje ostajem pri oceni da će ovogodišnji svetski prvak tu titulu poneti apsolutno zasluženo, nezavisno od toga čiji potpis će biti ugraviran na srebrnom peharu okovanom 24-karatnim zlatom.

Iza aktuelnog šampiona je jedna krajnje neobična godina u kojoj je protivnik bio bolji po gotovo svim statističkim parametrima. Otkako je 2014. krenula aktuelna hibridna era nikada se nije dogodilo da vozač koji ne vozi Mercedes ima više prvih startnih pozicija (9-5) i pobeda (9-7) dok je samo u najbržim krugovima rezultat izjednačen (5-5).

Za Hamiltona, koji za razliku od nekih drugih šampiona (na pamet mi recimo padaju Alonso ili Prost) pravolinijski stremi ka trijumfu svaki put kada sedne za volan trkačkog automobila, ovakva statistika u najmanju ruku nije nešto na šta je navikao a u goroj varijanti možemo reći i da ima potencijal da ozbiljno naruši samopouzdanje nekoga ko je već sve rekorde dostigao ili oborio.

A ipak, Britanac je tu, sa samo 8 bodova zaostatka i automobilom koji odjednom ponovo suklja šampionske plamenove kada se do daske stisne papučica gasa. I još važnije, Luis je poslednjih nedelja besprekoran u automobilu, pravo uživanje za gledati, bilo dok se probija kroz poredak sve do čela, kao u Brazilu, ili kada kontroliše trku od starta, kao u Kataru.

Već zbog tog neverovatnog tenaciteta koji ispoljava čovek koji je već osvojio sve što se osvojiti moglo ne možete hladno posmatrati potencijalnu istoriju u nastajanju dok je nezapamćena osma titula svetskog prvaka tako blizu a još uvek tako daleko.

Što se izazivača tiče, podatak koji me zaprepašćuje je da je Maksu tek 24 a ipak mi deluje kao da ta famozna prva titula kasni već nekoliko godina. Poslednji put kada sam imao takav osećaj za nekog vozača bili smo usred neprežaljenih '80-ih a dečko o kojem su svi pričali je nosio drečavo žutu kacigu.

U godini koju pre svega pamtimo po Lajv ejdu (live Aid), Airton Sena je za volanom božanstvenog crnog Lotusa zabeležio čak 7 pol pozicija (u vreme kada je sezona imala „samo" 16 trka), ali je uz takođe 7 odustajanja šampionat završio kao tek četvrti sa skoro duplo manje bodova od novog prvaka i buduće Nemeze, Alena Prosta. Uz dve pobede, u Portugalu i Belgiji, svet je odmah shvatio da je budući šampion stigao, pa ipak smo do prve titule za harizmatičnog Brazilca čekali sve do 1988. kada je Sena već bio u dominantnom crveno-belom Meklarenu.

Kada premotamo film unapred, setićemo se Barselone 2016. i Maksa koji pobeđuje u svojoj prvoj trci za Red Bul, a zatim beleži i po dve pobede u svim narednim sezonama, dovoljno da i najvećeg skeptika uveri u svoje šampionske kredencijale. I samo da bi, baš kao i Sena nekad, shvatio da se i uz sav talenat ovog sveta do titule ne može bez dominantnog automobila.

Ove godine ga je konačno i dobio pa izgleda da ta toliko dugo čekana formalnost konačno stiže da okruni jedan nesvakidašnji talenat koji se možda baš sada pred našim očima transformiše u budućeg obarača svih rekorda Formule 1.

Zbog tog egalitarizma kojim je ovenčan ovogodišnji šampionat važno mi je da neizvesnost potraje do poslednjeg kruga poslednje trke u sezoni, što sudeći prema onome kako izgleda najnovije Tilkeovo čedo, deluje da neće biti ni malo lako za postići. Jer Džeda je u kalendar ušla sa željom da postane najbrža gradska trka na svetu a ispostavilo se da je ono „gradska" čist višak, budući da po prosečnim brzinama koje se postižu samo legendarna Monca stoji ispred nove staze na obali Crvenog mora.

Cinici će se doduše složiti da je reč „gradska" nepotrebna i zbog toga što nema baš mnogo grada oko ove staze, ali to i nije bitno dok god preteće betonske ograde kojima je opasan asfalt u Džedi stvaraju jednako zastrašujući efekat i za nas pokraj televizora, a pogotovo za neustrašive frajere za volanom.

I to je baš taj paradoks koji brine, jer bih bio vrlo znatiželjan da vidim kako će izgledati trkanje na stazi koja ne oprašta ni najmanje greške, samo da ta trka nije pretposlednja u sezoni, i preti antiklimaksom ukoliko danas bilo ko od dvojice pretendenata kiksne na način kao što je to Maks učinio u poslednjoj krivini jučerašnjih kvalifikacija.

Što u senku baca i drugu veliku glavobolju za nekoga ko želi da se odluka o tituli odloži do Abu Dabija - očekivano višestruke izlaske sigurnosnog vozila koji imaju potencijal da izmešaju konačni poredak do nivoa da timski kompjuteri već danima ključaju sprovodeći različite simulacije mogućih ishoda.

O mogućnosti da neopreznost nekog od preostale osamnaestorice vozača - pogotovo tu mislim na Botasa i Pereza - danas odluči titulu tek nećemo trošiti reči. Umesto toga, držimo palčeve da se dvojici asova pruži prilika da na stazi razreše ko je ove godine bio bolji. U Abu Dabiju, ne u Džedi.