Šampionski geni Maksa Ferstapena

To da austrijska ekipa danas ima najbrži automobil nije dakle sporno, ali ono što je omogućilo Maksu da počne da pravi razliku na čelu generalnog poretka nema toliko veze sa konjskim snagama, prijanjanjem i maksimalnim brzinama, koliko sa činjenicom da je Hornerova ekipa postala bolja od Mercedesa upravo tamo gde je to u prethodnih sedam godina bilo nemoguće: u strategiji, taktici i realizaciji.

I ne, ova konstatacija ni na koji način ne umanjuje značaj onoga što Ferstapen radi za volanom ove godine.

Maks je još od kako se pojavio u karavanu jasno istakao ambiciju da bude najbolji na svetu i mada ni u tom momentu talenta nije nedostajalo, Holanđanin je danas dobio i ono što je tada falilo – strpljenje, zrelost i sagledavanje šire slike.

Da, povremeno još uvek zna da bude previše nadobudan da bi mojoj neznatnosti bio naročito simpatičan, ali kapa dole dečku ne samo za sve što pokazuje na stazi već i za način na koji se profilisao kao lider koji konačno vodi svoj tim ka tituli.

Ono što sam želeo da kažem je da je čak i u, za prosečnog neutralnog navijača, prethodnih turobnih sedam godina bilo momenata kada Mercedes, uprkos rezultatima, nije delovao kao da ima najbrži automobil (iako je ekipa koja im je najviše zapretila to u stvari postigla varanjem, ali to je već neka druga priča na koju se sada nećemo vraćati) ali je to nadomešćivao superiornom postavkom i egzekucijom od momenta kada se prvi točkovi okrenu na slobodnom treningu u petak do trenutka kada se garaže rastavljaju kasno u noć u nedelju.

Umešnost kojom je Toto Volf vodio ekipu iz Breklija do pobeda, šampionata i rekorda je bila u potpunosti u skladu sa percepcijom tehničke superiornosti koju svako od nas – pa i oni koji su pre skloni drugim brendovima – povezuje sa automobilima koje krasi trokraka zvezda.

Kroz turbulentne godine vozačkih sukoba u godinama dok je Hamilton garažu delio sa Rozbergom, ali i promene koje su bile uslovljene odlascima (Lou, Lauda, Kauel...) i dolascima (Elison) važnih šrafova u pobedničkoj mašini, Totov master klas je Mercedes držao izvan domašaja svih izazova koje bi protivnički timovi mogli da prirede i tako uspostavio nove standarde koji – zarad Formule 1 – nadam se nikada više neće biti dostignuti.

Iz nekog razloga, deluje da je taj besprekorni period nezapamćenih uspeha ove godine stigao do svog kraja.

Možda je razlog tome strateška odluka da se resursi Breklija usmere ka novoj aero formuli koja nam stiže dogodine. Moguće je i da je razlog još prozaičniji – zamor (ljudskog) materijala i gubitak motivacije tima koji godinama pobeđuje i obara sve moguće rekorde su se već dešavali kod šampionskih ekipa u nekim drugim sportovima – iako to ne deluje naročito izgledno u anglo-germanskoj kulturi koja krasi višegodišnje šampione.

Mnogo je verovatnije da je jednostavno Njuji ovog puta odmah (a ne tokom sezone, kao ranijih godina) napravio sjajan automobil, Maks dovoljno sazreo da iz njega izvuče sve što postoji, Peres konačno postao dostojan broj 2 kojeg je Red Bul tražio još od odlaska Deni Rika a Horner napokon povratio pobednički mentalitet karakteru kojem nikad nije nedostajalo drskosti.

O, da, i ta mala sitnica da austrijska ekipa na svaku trku dolazi sa „kamionima novih delova" kako je to, ne bez gorčine prošlog vikenda primetio Volf.

E sad, koliko god to jadno bilo, moram priznati da i sam, godinama napaćen drugačijim ishodom, ponekad pronađem neko patološko zadovoljstvo u gledanju kako se do skoro moćni Mercedes muči.

Problem sa tim stavom je u tome što takav ishod jednostavno nije dobar za Formulu 1. Jer nije poenta jednu dominaciju prosto zameniti drugom, to što će do pobede na svakoj trci dolaziti neko ko se ne zove Mercedes je dobro samo dotle dok taj neko nije uvek ista ekipa, pa izgleda da smo rešavanjem jednog problema u stvari upali u drugi.

Nemojte pogrešno da me shvatite, gledati šta može da uradi Luis Hamilton, nesporno jedan od najvećih vozača u istoriji auto trka – dakle ne samo Formule 1 – u automobilu koji nije superioran za ovog štrebera ima jednaku privlačnost kao posmatrati Senu u slabašnom Meklarenu '93. ili Alonsa u celom nizu kanti koje je vozio od kako je 2006. napustio Reno, ali to ne može biti dovoljno da ceo šampionat učini zanimljivim.

Za to će nam biti potrebno da Mercedes povrati malo samopouzdanja koje je iscurelo od Katalunje naovamo i ne treba sumnjati da će šampionski geni tima, mašine i velikog vozača pomoći da ravnoteža ipak ne pretegne totalno na stranu Matešiceve ekipe.

Zbog toga, ako već ovog vikenda na Velikoj nagradi Austrije ishod bude nešto drugačiji nego što je to bio slučaj na Velikoj nagradi Štajerske na potpuno istoj stazi kao i pre nedelju dana neki će to možda pripisati nižoj temperaturi vazduha, kiši, mekšim gumama ili ko-zna-već-čemu ali ja nikada neću potceniti ono najvažnije – srce šampiona.