Čitaj mi!

Gran pri u Francuskoj ili kako je počela Formula 1

Autodrom Pol Rikar je kao i mnoga druga mesta koja su tvorila istoriju Formule 1 prešao logičan put od zavodljivo opasnog trkališta do sofisticirane i bezbedne staze za koju zlobnici imaju običaj da kažu da danas izgleda kao jedna ogromna zona za izletanje. Istina je da je u sadašnjem obliku ovaj pre svega perfektni test kompleks snažno favorizovao najbolji automobil – razume se u rukama najboljeg vozača – pa smo po povratku na jug Francuske gledali strašnu dominaciju Srebrnih strela, usled čega je entuzijazam poslovično zahtevnih ljubitelja Formule 1 ovog vikenda poprilično nizak.

A opet, posle svega što smo gledali na prethodnih šest trka ima mesta za nadu da bi u nedelju moglo da bude zanimljivije nego što pesimisti predviđaju, čak i ako tog dana izostanu potencijalni pljuskovi koji se pojavljuju u ponekoj dugoročnoj prognozi.

Iako je Mercedes povratkom na pravi autodrom ponovo blagi favorit ne smemo zaboraviti da je Totova ekipa u prvih 6 trka ove godine sakupila najmanje bodova od kako je 2014. počela era hibridnih motora, da Botas u leđa gleda ne samo šampionskim takmacima već i drugom vozaču Red Bula, Norisu i Lekleru a da osim Njujieve rakete, svoju priliku za bar podijum na skoro svakoj trci traže bar i Meklaren i Ferari.

No, dok me stvarnost (nadam se već u nedelju popodne) ne demantuje i ja ću ostati na strani onih koji ne očekuju mnogo uzbuđenja ovog vikenda pa ću umesto još jedne epizode pogađalice da li će ovog puta prevladati Hamilton ili Verstapen ove redove iskoristiti da se vratimo na sam početak i zapitamo - zašto uopšte volimo da gledamo trkanje? Sir Henri Sigrejv, jedan od trkačkih asova i svetski rekorder u brzini 20-ih godina prošlog veka je verovatno bio prvi koji je to lepo sažeo: „Postizanje brzine je instinkt koji je svojstven normalnom čoveku, kao i većini životinja, i kao takav igrao je veoma važnu ulogu u procesu evolucije".

Tačno, mada lično više volim mnogo jednostavnije objašnjenje Džeralda Donaldsona, verovatno najboljeg biografa Formule 1 koji je u jednoj od svojih knjiga napisao da u sigurnom i politički korektnom svetu u kojem danas živimo većina nas je isuviše plašljiva da bi se posvetili nekim velikim brzinskim avanturama pa identifikacijom sa omiljenim vozačem ostavljamo njemu da to čini umesto nas. Ovo je zato priča o tome kako je sve počelo.

Ako ste se ikad zapitali zbog čega se današnje trke ne samo Formule 1 često nazivaju Gran prijem (Grand Prix) odgovor je vrlo jednostavan: u poslednjoj deceniji 19. veka Francuska je bila ne samo dominantna nacija u proizvodnji automobila, već i poprište prvih auto trka. Na početku je, doduše, cela ideja izgledala malo drugačije. Uprkos još tada prisutnoj kompeticiji između različitih proizvođača, prve trke su imale naoko jednostavan cilj da dokažu da su automobili dovoljno pouzdani i brzi i kao takvi sposobni da prelaze velike distance. Pa je tako prvo zvanično takmičenje održano 1894. godine na ruti Pariz-Ruan-Pariz, uz pravila koja danas deluju u najmanju ruku neobično.

Pobednik nije bio onaj koji je zadatu distancu prešao za najkraće vreme već onaj kojeg je panel sudija proglasio najboljim na osnovu kriterijuma kao što su jednostavnost upravljanja, praktičnost i troškovi vožnje?! Uzalud je Grof od Diona prvi stigao nazad do Pariza u svom automobilu kojeg je pokretala parna mašina, za sudije je sama činjenica da je parnjača zahtevala ložača bila jasan pokazatelj da nisu ispunjeni zadati kriterijumi pa je za pobednika proglašen Žorž Lematr, koji je na cilj stigao u Pežou na benzinski pogon.

Grof naravno ovo nije lako prihvatio pa je uz par istomišljenika ubrzo osnovao Automobile Club de France (ACF) koji se odmah prihvatio organizacije prve prave auto trke. Uz pozamašnu nagradu od 70,000 franaka, od čega je pobedniku sledovalo tačno 31,500, 11. juna 1895. godine dobili smo prvu pravu trku na relaciji od Pariza do Bordoa i nazad u dužini od čak 1200 kilometara.

Tačno u podne, posle kratke vožnje od Trijumfalne kapije do Versaja, Pežo Luja Riguloa je prvi krenuo put Atlantika, a za njim, na svaka 2 minuta još ukupno 26 automobila. Iako inicijalno najbrža, parnjača Grofa od Diona se vrlo brzo pokvarila pa je vođstvo preuzeo i do kraja ga nije ispustio Emil Levasor, u sopstvenom Panhard Levasoru, vrativši se u Pariz dva dana kasnije i pet časova pre narednog takmičara. Uz senzacionalnu prosečnu brzinu od 24 kilometra na čas, Francuz je doživeo trijumfalni doček pa tako i dan danas kao uspomena na taj podvig stoji komemorativna ploča na Port Majou.

Da cela priča ipak ne prođe kao totalni trijumf Francuza pobrinuo se niko drugi do sam nemački genije Gotlib Dajmler, čiji benzinski motor je pogonio automobil njegovog dobrog prijatelja Levasora.

A ako se slučajno pitate šta su radile ostale „automobilske" nacije dok je Francuska hrabro hrlila u susret vrlom, novom, auto svetu, zanimaće vas da je prva „trka" u Italiji između Torina i Astija organizovana koji mesec pre Levasorovog trijumfa ali osim pobedničkog Dajmlerovog autobusa (?!), ostala dva takmičara koji su stigli do cilja vozili su motore pa je niko ne računa kao auto trku.

Amerikanci su mnogo pre toga već redovno organizovali trke parnih traktora ali na trku pravih automobila će sačekati još neko vreme. A Britanci, nacija koja godinama dominira modernom Formulom 1? Ne samo da je sve do 1896. trkanje bilo zabranjeno na javnim putevima Ujedinjenog kraljevstva, već su i zakoni tog doba bili poprilično nenaklonjeni automobilima. Pa je tako jedan nalagao da ispred svakog vozila kojeg ne vuku konji mora da ide čovek sa crvenom zastavom.

Naravno da zavodljivi svet auto trka nikada ne bi dosegao nivo popularnosti koji odavno uživa da kao rasa nismo tako fascinirani morbidnom stranom svega i činjenicom da je mračni plašt smrti gotovo redovno prekrivao čak i one najbolje među majstorima za volanom. U skladu sa tim nije teško pretpostaviti da su i dva junaka ovog kratkog izleta u prošlost završila tragično. Levasor je samo godinu dana posle pobedničke vožnje do Bordoa i nazad smrtno povređen na trci od Pariza do Marseja pa će tako u istoriji ostati zapisano da je pobednik prve auto trke isto tako i prva žrtva ovog novog sporta.

Što se Sir Henrija Sigrejva tiče, nakon što je postavio nekoliko brzinskih rekorda u automobilima, dobivši i prestižnu titulu prve osobe koja je vozila brže od 200 milja (oko 320 kilometara) na čas, život je okončao samo nekoliko trenutaka nakon obaranja brzinskog rekorda na vodi, postigavši brzinu od skoro 100 milja na čas.

Auto trke su uprkos, često nažalost i baš zahvaljujući ovakvim fatalnim udesima sve više dobijale na popularnosti, pa tako i u Francuskoj koja je, ako se ograničimo samo na modernu Formulu 1 organizovala Velike nagrade na sedam različitih staza, dala više od sedamdeset vozača, dok Alpin predstavlja 13. tim koji se u premijernoj kategoriji auto sporta takmičio pod galskom trobojkom. Zbog toga, ako baš niste zagriženi navijači Hamiltona ili Verstapena, poželite danas uspeh Okonu ili Gasliju čiji sunarodnici su najodgovorniji što imamo tu privilegiju da uživamo u auto trkama.