Najneverovatniji od svih dana Formule 1

Tih dana ste mogli da budete najveći autoritet svetskog automobilizma ali ni tada vam ne bi palo na pamet da upravo prisustvujete početku jednog neverovatnog niza koji će zauvek izmeniti Formulu 1. U sledećih 14 godina, Mihael Šumaher će se upisati u istoriju kao najuspešniji vozač svih vremena, stigavši do nečuvenih 7 šampionskih titula uz čudesnu 91 pobedu.

Nisam siguran da je onima koji tada nisu pratili Formulu 1 moguće dočarati koliko je to bio neverovatan uspeh. Ali dozvolite mi da pokušam. Recimo ovako: veliki Fanđo - do Šumijeve pojave decenijama neprikosnoveni rekorder po broju titula - je karijeru završio sa „samo" 24 pobede. Ili magični Klark, verovatno najdominantniji majstor za volanom svih vremena ako uzmemo u obzir nivo konkurencije sa kojom se borio je pobednički šampanjac otvarao 25 puta.

Neprežaljeni Sena, koga su mnogi od vas koji čitate ove redove skloni da proglase najvećim svih vremena je u karijeri trijumfovao 41 put. Ispred njega, kao prvi do Šumija, nalazio se profesor Prost, ultimativni oportunista koji je u vozačku penziju otišao nakon 51 pobede. Ako bih dakle morao da nekoga ubedim koliko je veliko to što je Šumaher postigao, poslužio bih se samo tim jednim podatkom: Mihaelu je nedostajala još samo jedna pobeda pa da ih zabeleži koliko i u tom trenutku drugoplasirani i trećeplasirani na večnoj listi, Sena i Prost zajedno. Svet je bio jedinstven u oceni da niko nikad neće ponoviti ono što je postigao Mihael Šumaher.

U četvrtak će biti tačno 14 godina od tog popodneva u Šangaju kada se poslednji put za Šumija svirala Deutschlandlied ali - najneverovatnije je što to danas uopšte više ne zvuči neverovatno - u knjizi rekorda Mihael uskoro više neće biti usamljen na vrhu. Štaviše, do kraja ove čudne godine, sva je prilika da ćemo imati novog rekordera.

Jedan drugi niz, započet u Kanadi nekih osam meseci nakon što je Šumaher okončao svoj, bi već danas mogao da stigne do tog nekad nedostižnog broja 91 a niko ne može da nasluti gde će se završiti jer iz današnje perspektive ni stotka ne deluje nedostižno.

Luis Hamilton je, slično kao i Šumaher, od ulaska u sport podelio publiku na one koji ga obožavaju i one, možda čak i ne manje brojne, koji bez obzira na rekorde u njemu nikako ne mogu da prepoznaju velikana u rangu gore pomenutih. Iskreno, nije mi jasno zbog čega. Da, Luis je od tinejdžerskih dana iza sebe imao tada moćni Meklaren, ali daleko od toga da je jedini koji je na takvu podršku mogao da računa od malena a nešto ne vidim da je još neko stigao do 6 (uskoro 7) titula i 90 pobeda u Formuli 1.

Istina je i da Hamilton kao emotivni momak ne predstavlja baš oličenje kul frajera tipa Hanta ili Kimija koji su na ovim prostorima posebno cenjeni. Možda mnogo ne pomažu ni modno-muzičke eskapade van automobila čiji senzibilitet nije baš blizak širokom auditorijumu. Ali sve to nema nikakve veze sa onim što se jedino računa, a to je veština za volanom. Brzina na nivou kvalifikacionog kruga? Check. Tehnika preticanja? Check. Mentalna snaga kada je bitno? Check. Vožnja po kiši? Check.

U stvari, kada malo bolje pomislim, nisam siguran da bih mogao da izdvojim šta bi bila Luisova slabost kao vozača? Da ni ne spominjem genijalnu odluku da u prelomnom trenutku karijere napusti sigurnost okruženja u kojem je stasao i izabere neizvesnost u timu koji u tom trenutku nije mnogo ličio na ono što danas poznajemo. Dovoljno je videti gde su pogrešni izbori odveli Alonsa ili recimo Fetela pa da shvatimo koliko je Britanac svoj put mudro odabrao.

Zbog toga smo dužni, bez obzira da li nam je simpatičan ili ne, da ako volimo Formulu 1 proslavimo Hamiltonov rekord. Zato što je plod izuzetnog rada i odricanja dečaka koji je krenuo iz skromnog okruženja i svojom predanošću stigao do vrha. I zato što nam je tokom ovih 13 godina priuštio mnoge nezaboravne trenutke i hteli ne hteli to da priznamo, sasvim obeležio period za nama u Formuli 1.

Ali najvažnije, zbog toga što nam je još jednom pokazao da u životu ni najveća dostignuća nisu nedostižna ukoliko je neko dovoljno talentovan, vredan i uporan, spreman da uči i da se menja.

I tako smo stigli i do ovog, najneverovatnijeg od svih dana, kada će momak iz Stivenidža dobiti prvu priliku da dostigne legendarnog Mihaela. Soči jeste Mercedesdrom - niko drugi tu još nije uspeo da pokori Srebrne/Crne strele - i Hamilton kreće sa prve početne pozicije ali čak i ako se istorija ne dogodi danas, nema sumnje da ćemo joj svedočiti na nekoj od narednih trka.

Zbog toga, od mene danas kapa dole šampionu, a za one kojima možda nije drago što će uskoro u knjizi rekorda na mestu vozača sa najvećim brojem pobeda u istoriji Formule 1 biti neko drugi umesto Šumahera podsećanje da će i Hamilton - ma koliko to danas neverovatno zvučalo - tu poziciju samo privremeno pričuvati dok se ne pojavi neko treći. A zatim i četvrti, peti...