Finansijski i drugi jadi „kovid Olimpijade“

Iz kampa za pripreme japanske fudbalske reprezentacije u prefekturi Fukušima na put po Japanu pošao je olimpijski plamen, koji je u zemlju izlazećeg sunca donet iz Grčke još u martu prošle godine, neposredno pre nego što je doneta odluka o jednogodišnjem odlaganju olimpijskih i paralimpijskih igara u Tokiju.

Čast da ga prve ponesu dobile su igračice japanske ženske fudbalske reprezentacije, koje su pre 10 godina, samo četiri meseca nakon udara velikog cunamija i nuklearne nesreće u Fukušimi, osvojile titulu svetskog šampiona.

Olimpijski plamen širom zemlje će proneti oko 10.000 trkača, ali, zbog epidemije novog koronavirusa, njih duž puta neće bodriti građani. Takođe, ceremonije vezane za predaju plamena biće uprošćene.

Zbog zabrinutosti u vezi opasnosti od zaraze i smanjenog interesovanja medija za taj uprošćeni marš večnog plamena, nekoliko poznatih javnih ličnosti u Japanu se već povuklo iz njega.

Izneverena očekivanja

Nakon što je u svetu krajem prošle godine otpočelo vacinisanje protiv novog koronavirusa, među organizatorima je počeo da provejava optimizam da bi olimpijske igre ove godine mogle ne samo da posluže kao simbolični pokazatelj oporavka severoistočnog Japana od posledica udara velikog cunamija i nuklearne nesreće 2011, već i budu jedna vrsta svetla na kraju tunela borbe protiv kovida - simbol trijumfa čovečanstva nad pandemijom ili bar izvor nade da će ona uskoro biti prevladana.

Međutim, svetom se brzo šire novi sojevi koronavirusa pa je Organizacioni komitet olimpijskih i paralimpijskih igara u Tokiju 20. marta saopštio da Japan neće moći da primi navijače iz inostranstva, koji su još pre odlaganja prošle godine kupili oko 600.000 karata za olimpijski i oko 30.000 ulaznica za paralimpijski turnir.

Verovatno je, međutim, da će ipak biti napravljeni određeni izuzeci, kao, recimo, za najbližu porodicu takmičara.

Fluktuacija podrške građana

U vreme kada se Tokio kandidovao za održavanje letnjih olimpijskih igara 2020. podrška građana za to je iznosila oko 65 posto, što je bilo najviše među tadašnjim kandidatima.

Nažalost, zbog širenja i pojave novih sojeva koronavirusa, ta podrška se prošle godine postepeno topila, da bi protekle zime pala na svega 10 do 15 posto.

Sada kada je izvesno da navijači iz inostranstva neće prisustvovati mečevima, i kada je broj zaraženih manji nego tokom zimskih meseci, podrška za održavanje igara ponovo blago raste.

Međutim, uprkos tome, jasno je da tokijsku olimpijadu neće krasiti atmosfera radosti i opuštenosti kakva je bila uobičajena u prošlosti.

Ogromni gubici

Teoretski, odsustvo navijača iz inostranstva mogli bi u potpunosti da nadoknade domaći gledaoci, ali je vakcinacija u Japanu počela čitava dva meseca kasnije u odnosu na evropske države, pa je realnija opcija da će biti uvedeno i ograničenje broja domaće publike.

Odsustvo ne samo stranih navijača, nego uopšte turista iz inostranstva koji su se očekivali u olimpijskoj godini zbog povećanog interesovanja za Japan, kao i smanjenje broja domaćih gledalaca, prouzrokovaće strašne gubitke državi i privredi.

Mada je prvobitni plan predviđao da troškovi organizacije olimpijskih igara u Tokiju neće preći sedam i po milijardi dolara zahvaljujući tome što je veliki deo sportske infrastrukture već postojao, konačni račun ispostavljen poreskim platišama, državnom budžetu i, u manjoj meri, sponzorima dostigao je čak 12 milijardi dolara.

Procenjuje se međutim, da je, kada se uračunaju indirektni troškovi kao što su oni za reklamiranje i uređenje grada, olimpijada zapravo košta gotovo duplo više - 23 milijarde dolara. Tome dalje treba dodati i trošak od preko dve milijarde prouzrokovan jednogodišnjim odlaganjem.

Kada je privreda u pitanju, najveće gubitke podneće avio kompanije od kojih su neke u susret olimpijadi nabavljale čitave eskadrile novih letelica kako bi iznele navalu turista, za koje se verovalo da će u godini održavanja olimpijskih igara pohrliti u Japan u neverovatnom broju od čak 40 miliona. Slično tome, izuzetno teško su pogođene trurističke agencije, hotelijeri i železnički saobraćaj, pa i robne kuće i prodavnice kozmetike, nakita i suvenira, koje su puno očekivale od turističke posete podstaknute olimpijadom.

Tokio - jedinstveni olimpijski grad

Japanska prestonica posebna je po tome što je prvi azijski grad koji je organizovao jednu olimpijadu - ona je to učinila sada već daleke 1964. godine. Štaviše, povrh toga, Tokio ima i retko iskustvo potpunog odustajanja od (letnjih) olimpijskih igara, jer je Japan, usled materijalnog naprezanja i političkog pritiska zapadnih zemalja zbog svog vojnog angažovanja u Kini, krajem tridesetih godiona prošlog veka bio prisiljen da se odrekne organizovanja Olimpijskih igara 1940. godine, koje su mu bile dodeljene 1936.

Interesantno, Japan je dobio i organizaciju zimskih Olimpijskih igara, koje su trebale te iste 1940. godine da budu održane u Saporu, pa je ta dalekoistočna zemlja tada Evropljanima zapravo prepustila dva olimpijska turnira (Oni, međutim, na kraju ipak nisu bili održani zbog početka Drugog svetskog rata)(RTS :: Da li je na pomolu nova "fantomska" olimpijada?).

Olimpijske igre 2020. u Tokiju već sada su kuriozitet, jer su prve u savremenoj eri koje su odložene, ali ne i otkazane. One će uskoro postati još neobičniji istorijski fenomen, kao najveći i najsloženiji sportski događaj održan u teškim uslovima jedne svetske pandemije, ali i kao jedan suštinski međunarodni i mnogonacionalni događaj koji će, paradoksalno, biti održan pred jednonacionalnom publikom.

One će zbog neočekivanih, divovskih troškova verovatno i produbiti skepsu koja poslednjih decenija vlada kada je u pitanju odnos ekonomskog i društvenog tereta olimpijskih igara sa jedne, i materijalne i sportske dobiti, te ugleda i prestiža koji se mogu steći njihovim organizovanjem sa druge strane.