Пикси за РТС: Осећам да joш нисмо урадили све што треба

Успех, који је свакако обележио годину за нама, победа, која нас је ујединила и селектор, који је веровао и у свој тим и у себе. Хвала што сте гост Дневника и што ћемо нову годину започети баш са вама.

Нема ништа емотивније него играти за отаџбину и нема веће среће него усрећити своју нацију. То ви кажете. Па, Да ли је управо тај патриотизам и љубав према држави мотив број један за ваш повратак у Србију?

– Ја заиста стојим иза тога, јер радити у клубу и бринути о националном тиму то су потпуно две различите ствари. Овде се буди та једна емоција пре свега. Сам тај чин да представљате заставу и химну, представљате своју нацију, довољно говори колико то може да буде емотивно и колико може да пробуди одговорност, како у такмичарком тако и у људском смислу.

Какав је осећај када знате да сте ујединили нацију?

– Прелеп је осећај. Мислим да су људи од почетка квалификација у марту месецу осетили ту енергију, осетили решеност наше фудбалске репрезентације да направи нешто што ће их усрећити пре свега, јер српски народ воли успехе у спорту. Српски народ воли да подржава и бодри свој национални тим.

Управо смо то задовољство пружили прво сами себи, али смо пружили и нацији која је жељно ишчекивала сваки меч. То је кренуло у марту месецу, а завршило на најлепши начин у новембру.

Шта кажу људи на улици када вас виде?

– Прво, не верују да ме виде. Мисле да сам ко зна где. Шалим се. То су све речи похвале. Они не могу да верују, не само што смо победили већ и начин на који Србија игра. Какав фудбал ми гајимо сада. Тако да је то једна велика сатисфакција мени као тренеру.

Живели сте дуго у Кини, Јапану, Француској… Какав је осећај бити међу својима? Шта се то променило у Србији?

– Мења се доста тога, мења се све. Од момента када слетите на аеродром видите да се и он шири, да поприма једну нову слику. Онда Београд на води, када прелазите мост он изгледа заиста фантастично. Поприма једну слику метрополе која заиста само може да људе чини поносним. Много тога се променило и ми се мењамо. Старији смо и можда мало паметнији него што смо били.

Добијате надреално понуде из држава и од клубова, који вам нуде јако пуно новца, а ви ипак овде у Србији. Шта је то што вас држи овде, да ли је то патриотизам?

– Није све у новцу. Ја не кажем да новац није важан, али један живот се не састоји само од новца. Остаје много других ствари које човека могу да учине срећним. То је управо ово где ја сада радим као селектор у Фудбалском савезу Србије, бринем о игри, бринем о резултатима наше најбоље селекције.

Имам ту одговорност, и итекако знам да је носим, без икакве дилеме. То је све једна слика која вас чини срећним и зашто бих ја то мењао. Оно што је за мене јако важно је то да осећам једну јако велику подршку свих структура, како политичких, тако спортских, људи на улици, пријатеља, моје породице што је веома важно.

Осећам да нисмо урадили све што треба, тако да тек треба да урадимо нешто. То су ти мотиви и то је тај изазов који тек престоји.

Кад су готово сви сумњали, ви сте веровали... Како сте уопште могли да верујете да ће Србија победити једну велику Португалију? Научите нас том позитивном духу и објасните нам шта вас то покреће.

– Португалија јесте једна мала земља, али фудбалска величина. Велика ствар је то што смо урадили.

Португалија је била фудбалска величина и 84. године?

Јесте, то се десило и пре 37 година и та победа наша од 3:2 и игром случаја ја сам постигао тај трећи гол. Од првога дана ја сам веровао да ћемо успети. Од првога дана све је мирисало да ће се завршити добро.
Примили смо гол у другом минуту. Како устати после таквог гола?

– Главна порука играчима од почетка нашег дружења је била та да нас противник апсолутно не занима. Име противника не сме да нас занима и не смемо да се бавимо њиме. Ми морамо бити максимално сконцентрисани на нас, на оно што ми радимо и да противник размишља о нама. Потпуно смо били посвећени ономе што ми желимо да прикажемо и игру какву желимо да прикажемо.

На састанку пред утакмицу у Лисабону рекао сам играчима и ако се деси, а десило се, да примимо гол, не сме да буде панике. И да желим од капитена Тадића да рукама показује да је све у реду и да наставимо са нашом игром. То се заиста и десило. Играчи су држали ту концентрацију и имали велико убеђење да од игре коју Србија игра нико не може да се одбрани. То је, у ствари, поента фудбала који Србија сада показује.

Очигледно је да представљамо проблем свим противницима. Оно што ме је посебно радовало је да не постоји утакмица у којој Србија није урадила оно што је најтеже у фудбалу, а то је да створи шансе. Ми смо имали безброј шанси на утакмицама. А доћи до добре шансе у фудбалу је заиста тешко. Ми смо то са лакоћом радили и постизали голове.

На крају крајева били смо најефикаснији тим у групи, што довољно говори да наш стил, тај агресивни фудбал, може да разгали нацију, која жели да види тако нешто, а резултат да се поклопи на крају да сви будемо срећни.

Следе припреме за Катар, да ли ће бити неких изненађења, или тим који побеђује не треба мењати?

– Имамо једну групу играча која је на импресиван начин изнела ове квалификације и то је један потенцијал од кога се тек очекује да направи нешто лепо у будућности.

Колико је био трновит ваш пут од Ниша до каку кажу данас "патријарха српског фудбала".

– Каријера је саткана и од лепих и од оним мање лепих ствари. Као тренер се трудим да једноставно будем фер према играчима, према медијима, публици. Једноставно да будем лидер, у правом смислу те речи. Не на папиру, већ лидер који ће делима то показати.

Ваша мајка је у једном интервјуу рекла: док су се сви проводили, он је тренирао по цео дан и чврсто се држао оног сто је зацртао. Да ли је то савет млађим генерацијама да се рад увек исплати?

– Рад је нешто што покреће човека. Рад је нешто што нас чини срећним, јер ми ако не бисмо радили били би празни. Рад добија на вредности када дође и успех. Не треба бежати од рада, треба га радити поштено.

На крају, Пикси је поновио да подржава идеју националног стадиона и да једва чека да се то догоди.