Читај ми!

Партизан просто недовољно добар за нови европски тријумф

Партизан је одиграо своју можда и најслабију партију у Европи ове сезоне, лишен убојитости својих најјачих оружја (брзог и контранапада), али такође и без адекватног алтернативног начина да угрози противника. Када томе додамо неколико некарактеристичних дефанзивних грешака, пораз против квалитетног тима и није толико изненађујући.

Утакмица је имала ону контуру коју је, вероватно, ваљало и очекивати, имајући у виду позиције на табели и амбиције два тима, али и њихове опште навике у игри.

Гости су играли у 1-3-4-3 систему, у поседу у 1-3-2-4-1 облику. Ово, недвосмислено, можемо назвати и „белгијском" формацијом, управо из разлога што је толико честа у њиховом шампионату.

Такође, а ове две ствари нису неповезане наравно, са Робертом Мартинезом репрезентација Белгије већ годинама игра користећи овај облик.

Гент није био превише опасан у завршној трећини терена, просто тамо није проводио превише времена. У једном моменту, можда и свом најопаснијем у првом делу сусрета, демонстрирали су важност играња са централним нападачем против ниске зоне противника, у ситуацији после које су тражили једанаестерац (али је Ођиђа-Офое само добио жути картон због перципираног симулирања).

Овај начин игре против ниске зоне, који је Италија недавно са великим успехом демонстрирала на Европском првенству, нешто је што се не тако давно могло видети и у арсеналу неких Партизанових екипа, док је у њима био Саша Илић.

Овај Партизан је играо у свом уобичајеном 1-4-2-3-1 систему, са Натхом иза Рикарда, односно са Менигом и Марковићем као бочним нападачима. Здјелар и Шћекић су били два централна везна фудбалера.

Црно-бели су најопаснији били управо онда када су и обично најопаснији – када не играју против пуне одбране. Најбоље прилике за постизање погодака имали су управо после одузете лопте и током брзог напада са што директнијим додавањем (што је, наравно, и нека основна одлика напада у офанзивној транзицији после одузете лопте у средњој зони, док је одбрана противника у повлачењу).

И управо је штета што је Партизан, у једној оваквој утакмици, чији садржај не дозвољава претерано велики број прилика (једна од оних утакмица које личе на дечије игре чији је једини циљ не трепнути први), допустио да прими гол због лошег брањења бочне лопте.

То је једна од ствари о којима организоване екипе много воде рачуна, а Партизан свакако претендује да буде организована екипа (у највећој мери ове сезоне то је и показивао).

Непосредно после тог гола Александар Поповић је морао да интервенише изнова, како би спречио још један погодак Гента у моментима када је Партизан деловао можда и најлошије у Лиги конференција ове сезоне.

Прилике које је Партизан имао до краја сусрета, а ово је можда само утисак (али, ипак, доста јак утисак) биле су последица енергије и велике жеље, али мање имплементирања идеје која би те покушаје учинила још бољим. Превелики број центаршутева говори у прилог овоме (одавно није тајна да су управо центаршутеви, додуше не равноправно из сваке позиције) једна од најмање ефикасних начина да се постигне погодак.

Оно што исход овог меча доноси јесте прилику да у наредним утакмицама, посебно у дуелу у Белгији, у много проактивнијем издању, са већом количином континуираних напада и тиме разноврснијег у покушајима да постигне погодак.

Победа на стадиону Гента од изузетне би важности била зарад освајања првог места у групи и извесно је да нико у Хумској и не помишља да одустане од тог циља.