Још једном – Србија је била доминантна, али не доминантна колико то може да буде

Победа селекције Србије у квалификацијама за Светско првенство увек је дивна ствар и као таква мора да буде прихваћена. Али као таква, такође, мора да послужи и као прилика да се сагледају одређени проблеми – до сада без последица – како би се избегло њихово понављање у оним важнијим утакмицама које свакако следе српском националном тиму.

Све виђено у мечу са Луксембургом, виђено је, можда у још наглашенијој мери, и у дуелу са Азербејџаном.

Српски фудбалери су бољи од азербејџанских и више него што су то од фудбалера Луксембурга. И као такви, доминирали су мечом у Београду. Ипак, поново нису доминирали пољем онолико колико силина њиховог талента и индивидуалног квалитета то изискује. То свакако није проблем сада, али биће одсудно кад квалификације уђу у кључну фазу – у дуелу са Португалијом, па онда и у евентуалном баражу.

Србија је поново у поседу била у 1-3-2-3-2 облику (из базичне 1-3-4-1-2 формације), што се сјајно наслања на 1-5-3-2 дефанзивни облик Азербејџана, интерпретиран углавном у ниској средњој или потпуно ниској зони.

Два нападача су везивала три дефанзивца Азербејџана, два крилна бека су стајала довољно високо у прогресији напада и припреми завршнице како би везали два крилна бека противничке екипе.

Ово је давало простор Милинковић-Савићу између друге и треће линије, што су Лукић (посебно) и Грујић препознавали у одређеним тренуцима, а дозвољавало је и фудбалеру Лација да из друге линије нападне дубину, што је он сјајно урадио код гола који је поништен због офсајда.

Србија је посебно добро изгледала у моментима када је ишла у брзи напад, односно напад у офанзивној транзицији после лопте одузете у средњој трећини терена. Управо у тим моментима коришћени су сви они простори које су Азербејџанци остављали када би они сами ушли у трећу фазу, односно завршницу напада у последњој трећини терена. Али то је ретко када било урађено на довољно структуриран начин, па Азербејџан није практично ниједном имао адекватну игру иза лопте, која би спречила поменуте нападе Србије.

Нажалост, свакако не на исти начин, али и Србија је имала сличних проблема, који су довели до неких опасних напада гостију, па и до неких изразито добрих прилика.

Такође, неке грешке у основним, индивидуално тактичким кретњама дефанзиваца приликом неопходног спуштања јер је лопта била „откривена" (носилац лопте није био под притиском, окренут нашем голу, те је такав имао простор и време да пасом нападне њихова леђа), која нису једноставна нити их је лако описати у једном параграфу, нису најбоље изгледала у сваком тренутку, што је опет довело до неких доста непријатних ситуација пред голом Рајковића.

Као у мечу са Луксембургом, везни фудбалер Србије спуштао би се у последњу линију, омогућавајући Вељковићу и Настасићу да играју као бекови у линији са четири дефанзивца, али то није увек пропраћено адекватним кретањем бочних фудбалера, што је остављало простор између две линије Азербејџана празним (а никада заиста не желите да он буде празан).

Но, напослетку, односно враћамо се прво изговореном, Србија је много квалитетнија од Азербејџана. Све, а најчешће су то минималне мањкавости, лако су неутралисане управо том чињеницом.

Влаховић је сјајно напао управо онај простор који се и најчешће „таргетира" против линије од пет дефанзиваца, изнудио је пенал а потом је постигао гол. Грешка је довела до примљеног гола, али је квалитет и то неутралисао па је Србија стигла до још једног поготка, па до још једног, а са њима и до победе.

За сада, сасвим довољно. Једино важно у свему, пак, јесте прихватање да то неће и не може бити довољно до самог краја. А све се ионако, лако ћемо се усагласити, и ради због тог краја.

Долази брзо моменат када ће противник бити такав да ће Србија морати добрано да се приближи горњој граници својих могућности како би тријумфовала.

Јако је важно да, када тај моменат дође – Србија за њега буде спремна.