Leoš Janaček, Zapisi iz mrtvog doma

„Ova moja crna opera zadaje mi mnogo posla. Čini mi se kao da u njoj silazim sve niže, sve do dubina gde su najveći jadnici među ljudima. I teško je ići tamo... I tako, završavam delo za delom - kao da moram da svedem račune sa životom. Sa svojom operom žurim kao pekar kad baca vekne u peć... Završavam možda svoje najveće delo - poslednju operu - uzbuđen sam kao da krv hoće da proključa iz mene."
Niko nije živopisnije od samog Leoša Janačeka mogao da izrazi neobično uzbuđenje koje ga je obuzelo dok je komponovao operu Zapisi iz mrtvog doma. U pismima svojoj voljenoj Kamili Šteslovoj on piše i sledeće: „Mislim da je krajnje vreme da odložim pero. Ne možeš da zamisliš kakav teret će mi spasti sa duše kad Zapisi budu gotovi. Ovo je već treća godina kako me muče, danju i noću... A kako će izgledati na kraju ne znam ni sam. Sad se brda nota gomilaju jedno za drugim, vavilonska kula sve je veća. Kad se sruši, sahraniće me."
I zaista, Janaček je svoju poslednju, najveću, izuzetnu operu komponovao tokom dve poslednje godine života - 1927. i 1928. Do njegovog 74. rođendana, jula 1928, bila je završena. Mesec dana kasnije on je bio mrtav.

Veliki češki kompozitor u ovom delu uputio se sasvim novim putem. Ono što se odmah uočava jeste nedostatak erotskog impulsa koji je obeležio njegove prethodne opere (Katju Kabanovu, Lukavu, malu liju i Slučaj Makropulos), koje su nastajale jedna za drugom u periodu od 1919. do 1925. Tvrdio je da je u svima bio inspirisan strašću koja ga je u poslednjoj deceniji života obuzela prema 35 godina mlađoj i udatoj Kamili Šteslovoj. A Zapisi su opera bez ženskih likova, izuzev nekoliko taktova za prostitutku u II činu. Pa ipak, uspeo je da i u ovom delu provuče misli o Kamili. Obaveštava je da je ona Akulka iz Šiškovljeve priče u III činu, kao i Aljeja, tatarski dečak. Ovaj lik Janaček i jeste namenio ženskom glasu, po svom starom običaju da mladiće tumače pevačice. Identifikacija Aljeje sa Kamilom objašnjava topli lirizam u scenama između dečaka i Petroviča.
Druga značajna razlika u odnosu na sve Janačekove prethodne opere jeste činjenica da nema centralnog lika. Petrovič, čiji dolazak i odlazak predstavljaju okvir za radnju, možda je tome najbliži, ali Janaček se ne trudi da razvije njegov karakter i najveći deo vremena on je u funkciji posmatrača. Zapisi su u suštini opera kolektiva, koja sadrži Janačekove najbolje horske scene od opere Putovanja g. Broučeka iz 1917. Solo partovi, označeni samo kao „visoki zatvorenik" ili „mladi zatvorenik", izdvajaju se iz hora samo da bi se u njega vratili. Luka, čija duga naracija dominira drugom polovinom I čina, jedva da se čuje do kraja opere; Šiškov ima i duži narativ u III činu, ali to je jedini put da ćemo ga uopšte čuti.
Ruski ambijent opere bio je vrlo blizak Janačeku. Oluja Ostrovskog činila je bazu za Katju Kabanovu, a kompozitor je razmišljao i o Tolstojevoj Ani Karenjinoj i Živom lešu. Takođe, dela Tolstoja, Gogolja i Žukovskog inspirisala su nekoliko Janačekovih instrumentalnih dela.

Roman Dostojevskog bio je objavljivan u nastavcima u njegovom časopisu od 1860. Napisan ubrzo pošto se pisac vratio iz egzila, bio je prvo delo koje je svom autoru donelo slavu i koje su Tolstoj i Turgenjev, na primer, najviše cenili. Ali, on nije bio tipičan za Dostojevskog. To je roman samo po nazivu: u njemu sećanja aristokrate Aleksandra Petroviča Gorjančikova na genijalan način zapravo predstavljaju iskustva samog Dostojevskog u zatvoreničkom logoru u Omsku, gde je služio četvorogodišnju kaznu zbog članstva u revolucionarnom pokretu. Otuđenost i nedostatak svojevrsne zakrivljenosti, što je neobično za Dostojevskog, objašnjavaju se, s jedne strane ‒ ublažavajućim efektom protoka vremena, a s druge ‒ strahom od cenzora koji su, međutim, benevolentno dočekali delo kritikujući samo činjenicu da bi to mogao biti previše zavodljiv prikaz zatvoreničkog života. To je, zapravo, jedan izuzetno moderan pokušaj reportaže kojim su uslovi svakodnevnog života u Sibiru polovinom XIX veka opisani na jasan i direktan način.
Janačekov izbor ovog teksta za operu može delovati još ekscentričnije nego u prethodnom slučaju - operi Lukava, mala lija - gde su spojeni ljudi i životinje, ili operi Slučaj Makropulos, koja je zasnovana na sudskom sporu. Pa opet, Janačekov snažan dramatski instinkt i ovoga puta je pokazao da je bio u pravu. Priče zatvorenika nastavljaju se na tradiciju monologa koje je Janaček upotrebljavao još od Jenufe. Uprkos naslovu i ambijentu, roman nije sasvim mračan već sadrži i dovoljno kontrastirajućeg materijala zbog kojeg je II čin potpuno različit u pogledu atmosfere od sumornog početka. I Janaček je, naravno, bio privučen ogromnim rasponom i intenzitetom emocija prikazanih u trenucima kada zatvorenici pričaju o svojim strašnim zločinima i kaznama.
Janaček je, dakle, preminuo pre nego što je opera stigla do scene, pre nego što je vokalna partitura uopšte bila spremna, a kamoli štampana, i pre nego što je, kako su neki smatrali, opera bila završena. Premijera je održana 1930. u Brnu, uz neke priređivačke intervencije, na primer ‒ optimističan završetak. Od tada su, zbog nesporazuma oko Janačekovog načina pisanja partiture, unete neke promene i u orkestraciju, i opera je dobila više štampanih verzija dok se konačno nije shvatilo šta su stvarne autorove namere.
Snimak koji ćemo ovoga puta emitovati ostvaren je na sceni Metropolitena 2. decembra 2009, kada su u glavnim ulogama bili Stefan Margita kao Filka Morozov (Luka Kuzmič), Erik Štoklosa kao Aljeja, tatarski dečak, Peter Matei kao Šiškov i Vilard Vajt kao Aleksandar Petrovič Gorjančikov. Ansamblom Meta dirigovao je Esa-Peka Salonen. Opera ima tri čina i odvija se bez pauze.
Snimak pripremili za emitovanje: Stefan Savić i Maja Čolović Vasić

Urednica prenosa je Maja Čolović Vasić.