Svetske muzičke pozornice

Na početku ovi umetnici izveli su muziku iz baleta Posvećenje proleća Igora Stravinskog, koji je nastao 1913. godine, a premijerno je izveden u teatru Šanzelize u Parizu 29. maja iste godine.

Premijera dela nije bila toliko uspešna zbog Nižinskog, čija je koreografija za Debisijeve Igre, izvedena dve nedelje ranije, dobila negativne kritike. Primitivni prikazi ruskog simbolizma, tipični za Nikolaja Reriha, uvek su nosili revolucionarni ton u muzici, kao vid suprotstavljanja zastarelim društvenim strukturama. Tako se iza namernih disonantnih harmonija i intenzivnih metričkih nepravilnosti krije genijalna inovativnost muzičkih rešenja Stravinskog, čija uloga u tom trenutku nije bila do kraja precizna sve dok on sam nije nastavio da dekonstruiše muzički jezik u svojim narednim delima. Već sa Petruškom, Stravinski je počeo da manipuliše sa fragmentima folklornih melodija i da ih kombinuje kroz različite obrasce sa ciljem da poništi regularne harmonije i metar. U Posvećenju proleća intezivirao je ove postupke, do te mere da su postali zapravo osnova dramaturškog toka. U obe partiture, i u Petruški i u Posvećenju proleća, Stravinski je obilno upotrebljavao ostinata, koristeći melodijske figure ili ćelije kao odrednice za metar. No, dok je u Petruški promenljivi metar tretiran kao slučajnost unutar regularnog ritma, u Posvećenju proleća on preuzima celokupnu ritmičku strukturu.

Simfonijska poema Arkana Edgara Vareza nastajala je u periodu između 1925. i 1927. godine, a Varez ga je potom revidirao nekoliko godina kasnije. Naziv dela ukazuje na tajne alhemijskih procesa i preuzet je iz knjige Heremetička astronomija alhemičara Paracelzusa. Varez je kroz ovu kompoziciju istraživao svet snova, budući da je smatrao da stvaranje umetnosti dolazi iz nesvesnog i bez konkretnog razloga. Premda se često opisuje kao pasakalja, simfonijska poema Arkana napisana je za obiman izvođački aparat, uz veliki broj udaračkih instrumenata.

Urednica Jelena Damjanović