Antonio Tabuki: Dva eseja o Fernandu Pesoi

Pesnik, esejista, astrolog i prevodilac Fernando Pesoa (1888-1935) smatra se najvećim pesnikom portugalske književnosti 20. veka i jednim od najznamenitijih i najoriginalnijih pisaca svetske književnosti. Aktivno je učestvovao u modernističkim tokovima, objavljujući poeziju i književnu kritiku i uređujući časopise. Interesovao se za okultizam i ezoteriju, a slavu je stekao posle smrti; zapravo, najveći deo njegovog opusa štampan je posthumno. Inače, veći deo života proveo je u rodnom Lisabonu, gde je radio kao činovnik, korespodent u trgovačkim poslovima. Taj činovnički život, po rečima samog pesnika, bio je lažan: onaj gde nas na kraju strpaju u neki sanduk, a pravi Pesoin život, odnosno njegovi životi, odvijali su se u snu, u poeziji.

Po rečima Antonia Tabukija: „Da bismo objasnili Pesou i možda neutralisali nemir koji nam prenosi, govorimo o njegovim previranjima i traumama, emocionalnom nedostatku, Edipovom kompleksu, potisnutoj homoseksualnosti. Možda je sve to prisutno, a možda ništa od toga - ali nije stvar u tome i nije važno. Ono što je bitno, kako nam je sam rekao, jeste da je književnost, kao i svaka umetnost, priznanje da život nije dovoljan”. Naime, Pesoina poezija je prepoznatljiva po tome što je pišući stihove stvorio čitav niz alternativnih pesničkih ličnosti, i pisao čitave zbirke poezije u njihovo ime, ili tačnije pod njihovim imenima. Te složene pseudonime nazivao je heteronimima i procenjuje se da ih je stvorio više od osamdeset. Među njima se posebno izdvajaju Alberto Kaejro, Alvaro de Kampuš, Rikardo Reiš. Pesoa je svoj trojici dao različite biografske podatke, karaktere, fizionomiju, a u posebnim slučajevima i smrt. 

Esej Antonia Tabukija Škrinja puna ljudi prvi put je objavljen u Milanu 1990. godine, a Disforična beskonačnost Bernarda Suareša u Palermu 1994. 

Preveo s italijanskog Aleksa Golijanin. 
Čitala Gordana Gačić.
Urednici ciklusa Tanja Mijović i Predrag Šarčević.