Majstori baroka – Frančesko Bartolomeo Konti

Danas široj publici nepoznat, ovaj kompozitor je u prvim decenijama XVIII veka bio vodeći muzičar u Beču, u istom rangu kao Antonio Kaldara i Johan Jozef Fuks. Poslednjih godina muzikolozi i izvođači obraćaju sve veću pažnju na Kontijev opus, posebno posle detaljne monografije koju je objavila Hermajn Vilijams 1999. godine.

Frančesko Bartolomeo Konti je rođen u Firenci 1682, a karijeru je započeo kao instrumentalista-virtuoz na teorbi i mandolini. Godine 1701. seli se u Beč, gde je dobio poziciju teorbiste na Habzburškom dvoru. Na ovoj poziciji će ostati do odlaska u penziju 1728. godine, a postaće i član Akademije Filarmonike u Bolonji. Takođe dobiće laskavu titulu „najboljeg svetskog teorbiste” posle izvođenja feste teatrale Konstanca e Forteca Johana Jozefa Fuksa 1723. godine u Pragu. Uporedo, razvijao je i uspešnu kompozitorsku karijeru došavši na poziciju dvorskog kompozitora 1713, čime je u stvari dobijao dve plate, te je smatran za jednog od najbolje plaćenih muzičara u Beču. Takođe, kroz svoja tri braka, od kojih su dva bili sa poznatim dvorskim primadonama – Marijom Landini i Marijom Anom Lorencani, osigurao je svoju poziciju u društvu, koju je nažalost narušila dugotrajna bolest od koje se nikada nije oporavio i zbog koje se prerano i povukao sa muzičke scene. Frančesko Bartolomeo Konti je umro u Beču 1732. godine.

Njegove kompozicije su izvođene u brojnim gradovima u Nemačkoj i Austrijskom carstvu poput Hamburga, Drezdena, Praga, Vroclava, a takođe su prepisivana i distribuirana širom Evrope. Zanimljivo je napomenuti da su Kontijeva dela našla svoj put i do Hendla i Baha: Hendl je koristio uveritru za Kontijevu operu Klotilda u svom pastišu Ormizda, a Bah je svojeručno prepisao Kontijev Ofertorijum venerabilis i izvodio ga tokom vajmarskog, a potom i lajpciškog perioda svoje karijere.

Iako Kontijeva biografija liči na biografije mnogih drugih autora koji su službovali pri uticajnim evropskim dvorovima, na muzičkom planu susrećemo se sa nesvakidašnjom pojavom u kontekstu poznog baroka. Naime, pred nama je kompozitor izuzetne maštovitosti i eksperimentalnog nerva, koji je u svojim delima isprobavao različita harmonska rešenja, nove ideje u domenu pratnje vokalnih deonica i repriznih odseka u arijama, čime je anticipirao stilski vokabular epohe klasicizma.

To je sve vidljivo u kantati Udaljenost voljenog za solo glas, šalmaj, nemačku flautu ili obou, sordinirane violine, francuske laute i kontinuo koju je Frančesko Bartolomeo Konti napisao za krug oko cara Jozefa I koji je i sam svirao šalmaj i blok-flautu. U ovom delu, od početka dominiraju nesvakidašnje, raspisane deonice za instrumente, mimo uobičajenog odnosa dupliranja vokalne deonice u pratnji i držećeg kontinua. Posebno se ističe intimna i pomalo melanholična kombinacija šalmaja i lauta, koja stvara rafiniranu, senzualnu i izuzetno originalnu fakturu, koja se kontrapunktski prepliće sa vokalnom linijom, u prikazivanju težine razdvojenosti ljubavnika.

Konti u svojoj misi Sankti Pauli koristi veliki broj različitih muzičkih stilova i kompozicionih tehnika od starijih fugiranih odseka do odnosa solo-tuti uz razvijene instrumentalne deonice pratnje koje anticipiraju epohu klasicizma. Misa je komponovana u ge molu i po svom karakteru je svečana, ozbiljna i izuzetno dramatična, posebno u stavu Kredo u kojem se na izuzetno ekspresivan način tretira misni tekst – u odsecima Krucifiksus i Et rezureksit. Pored toga, Konti koristi iznenađujuće disonantne harmonije, neuobičajene izražajne pauze, iako je pred nama jasna i pregledna formalna struktura, koja se inegniozno zasniva i na motivskim prožimanjima. Misa Sankti Pauli je jedna od najranijih primera Kredo-mise, u kojoj se početna reč Kredo pojavljuje u stalnoj repeticiji tokom ovog stava i što je još zanimljivije koju donosi snažni horski tuti.

Urednica Ksenija Stevanović