Majstori baroka

Šicovo delo Sedam Hristovih reči na krstu i Bukstehudeova kompozicija Membra Jesu Nostri svedoče o tome da je u protestantskim zemljama, tokom XVII veka, Hristovo stradanje u korupusu duhovne muzike obrađivano sa većom uzdržanošću i vezanošću za narativni kontekst, u želji da se izbegne svaka nepotrebna dramatizacija ove teme i da se akcenat stavi na indirektnu, metaforičnu dimenziju događaja o kojima svedoče četiri Jevanđelja. 

Najznačajniji i prvi veliki stvaralac nemačkog ranog baroka, Šic je svoje muzičko obrazovanje usavršio u Veneciji kod Đovanija Gabrijelija, upoznajući se sa fascinantnom višehorskom tehnikom venecijanske škole. Po povratku u Nemačku, dobija prestižno mesto kapelmajstora na dvoru saksonskog elektora u Drezdenu. Međutim, Tridesetogodišnji rat je doveo do drastičnog smanjivanja broja muzičara, članova kapele, posebno u dekadi između 1630. i 1640. godine, kada je dolazilo i do potpunog prekida rada. Tek je posle potpisivanja mira između Saksonije i Švedske 1645. godine ponovo zaživela aktivnost drezdenske dvorske kapele, te iz ovog perioda datira i nastanak Sedam Hristovih reči na krstu. Tekstualni predložak je oblikovan još u Srednjem veku i sastoji se iz kompilacije poslednjih reči koje je Hrist izgovorio na brdu Golgoti, kako nam to prenose četvorica Jevanđelista. Izbor broja sedam nije slučajan, pošto u hrišćanskoj tradiciji on označava jedinstvo i dovršenost, s obzirom na to da je, prema Bibliji, Bog u sedam dana stvorio svet i sve u njemu. Sedam Hristovih reči na Krstu stilski možemo sagledati kao delo koje u sebi spaja protestansku tradiciju oličenu u koralima i inovacije proistekle iz italijanske monodijske prakse. Formalno gledano ovaj ciklus je oblikovan izuzetno simetrično i dramaturški linearno – započinje Introitusom i završava se Konkluzijom, napisanim u obliku petoglasnog moteta a kapela, za koje su vezane dve instrumentalne sinfonije takođe u pet glasova. Centralni stav je upravo Sedam Hristovih reči na krstu izveden kroz ekspresivni, rečitativni, tretman teksta, čime nastaje uzdržan i sveden, a opet muzički ekspresivan prikaz Hristovog stradanja. 

Ciklus kantata Membra Jesu Nostri nastao je 1680. godine kada se Ditrih Bukstehude, nalazio na mestu orguljaša Marijine crkve u Libeku, jedne od najvažnijih pozicija u domenu crkvene muzike u Severnoj Nemačkoj. Membra Jesu Nostri je duhovna pasijska meditacija o delovima Hristovog tela raspetog na krstu. Sastoji se iz sedam koncertantnih kantata koje sve imaju instrumentalnu sonatu na mestu uvoda, za kojima sledi alternacija horskih numera i solističkih strofičnih arija ispresecanih ritornelima. Osnovni mistični tekst koji objedinjuje sve delove ovog ciklusa izveden je iz srednjovekovne himne Salve mundi salutare čiji je autor verovatno pesnik i monah iz XIII veka Arnulf iz Levena. Ova poetska kontemplacija prati postepeno dizanje pogleda vernika na izmučeno, raspeto Hristovo telo – od stopala, kolena, ruku, bedara, grudi, sve do srca i lica, dok se na muzičkom planu krećemo se od ce mola, es mola i ge mola, preko tonaliteta vezanih za krst – de mola, a mola i e mola – nazad na početni ce mol. Bukstehude stvara prozračnu i jasnu partituru, rafiniranog melodijskog tretmana, koja u sebi nosi odjeke rimskog baroka oličenog u stvaralaštvu Đuzepa Perande i Vinčenza Albričija koji su bili zamenici Hajnriha Šica u Drezdenu. U svakom pogledu Membra Jesu Nostri je remek delo i kako u pogledu Bukstehudeovog opusa, tako i korpusa nemačkog baroka, koje pleni svojom istovremeno nežnom, duboko proživljenom, a opet objektivnom muzičkom slikom Hristovog stradanja.

Urednica Ksenija Stevanović