Opera – Frančesko Morlaki: Tebaldo i Izolina

Glavne uloge tumače: tenor Aničo Zorzi Đustinijani kao Boemondo, mecosopran Laura Povereli kao Tebaldo, bas bariton Raul Baljeto kao Ermano, tenor Đorđe Vlad kao njegov sin Đeroldo, sopran Sandra Pastrana kao Izolina i sopran Analiza D'Agosto kao Klemenca. Horom Bahova kamerata iz Poznanja i ansamblom Virtuozi Brunenzis diriguje je Antonino Foljani. Snimak je načinjen na javnom izvođenju ovog dela na festivalu Rosini u Vildbadu 2014, a objavila ga je diskografska kuća Naksos u saradnji sa Radiom Jugozapadne Nemačke (SWR) prošle godine.

Za popularnost ove ranoromantičarske opere, čiji zaplet prati sukob između dve zaraćene porodice i sudbinu dvoje ljubavnika, koji se poput Romea i Julije vole uprkos svemu, treba zahvaliti libretu Gaetana Rosija koji predviđa srećan ishod zapleta, ali i nadahnutoj Morlakijevoj muzici punoj lirskih arija, uzbudljivih dueta i ansambala, te dinamičnih horskih scena. Takođe, publika je uživala i u nastupima pevača, pre svih tenora Gateana Krivelija u ulozi Boemonda i poslednjeg velikog kastrata Đovanija Batiste Velutija kao Tebalda, koji je postao sinonim za ovu ulogu. Godine 1825. godine, Morlaki je napravio veću reviziju za izvođenje Tebalda i Izoline u Drezdenu, koju ćete čuti u ovoj emisiji. Tom prilikom opera je dobila moderniju dramaturšku strukturu kojom se približila Rosinijevim ostvarenjima.

Morlaki je rođen 1784. godine u Peruđi, a muzičko obrazovanje je stekao isprva od svog ujaka, a potom kod Nikole Cingarelija, i na kraju kod Oca Mateija u Bolonji, gde je upoznao i mladog Rosinija, takođe učenika ove škole. Od debija 1807. godine do 1810. napisao je više farsi, komičnih ostvarenja, opera serija i semiserija koje su ga predstavile publici i dovele do porudžbina za milansku Skalu i rimski Teatro Arđentina. Poznanstvo sa poznatom pevačicom, kontraaltom Marijetom Markolini koja je pevala u njegovoj kantati Sapfo, bilo je presudno za dalji razvoj Morlakijeve karijere. Naime, ona ga je odvela u Drezden gde je postao zamenik kapelmajstora Italijanske opere, da bi 1811. godine posle uspeha njegove opere Raul de Kreki, bio postavljen i za doživotnog kapelmajstora. Na taj način Morlaki je bio slobodan da komponuje po svom nahođenju, a ne da bude pod stalnim pritiskom stvaranja novih dela u doba kada je pisanje opera imalo karakter hiperprodukcije, posebno na tlu Italije. Ipak, njegov boravak u Drezdenu nije bio bez izazova. Naime, Morlaki je bio jedan od poslednjih italijanskih kompozitora koji je radio na visokoj poziciji u Nemačkoj. Koliko je u XVIII veku bilo rasprostranjeno i u neku ruku obavezno da svaka nemačka država i grad koji drže do sebe imaju svoju italijansku operu, u prvim decenijama narednog stoleća to više nije bio slučaj. Opera na nemačkom jeziku je već uveliko stasavala, a italijanska je sve više posmatrana kao zastarela. Morlaki je zbog toga često trpeo oštre udare kritike u Algemajne muzikališe cajtungu motivisane otvorenom netrpeljivošću prema "starom režimu" i samom drezdenskom dvoru koji se opirao romantičarskim tendencijama i usponu nemačke opere.

Uprkos svemu, Morlaki je uspešno balansirao između potreba dvora i onih šire javnosti, pišući često komična dela na italijanskom koja je nemačka publika volela. Kada bi se okušavao na polju ozbiljne opere izbacivao bi seko rečitative i uvodio horske numere i efektne orkestarske scene u skladu sa dominantnim ukusom. Istovremeno, obnovio je svoju opersku karijeru u rodnoj Italiji gde je često gostovao na turnejama. Tako je 1822. godine u toku jedne od njih trijumfalno u Veneciji prikazao operu Tebaldo i Izolina koja će potom biti izvedena u četrdeset gradova i koja je postala njegovo najsupešnije delo u svom spoju melodrame, snažnih likova i odlične pevačke podele.

Urednica Ksenija Stevanović