Majstori baroka

Čućete monumentalne kompozicije Te Deum Mark-Antoana Šarpantjea i Misu Salisburgenzis Hajnriha Bibera, koje su izvedene na koncertu održanom 19. avgusta 2018. godine u drevnoj beneditkinskoj opatiji Marija Lah u okviru festivala Rajnvokal.

Zanimljivo je napomenuti da su životi Bibera i Šarpantjea tekli gotovo u potpunosti uporedo: rođeni su sa godinu dana razlike, a umrli su iste 1704. godine, spadajući, u zemljama u kojima su delovali – Francuskoj i Austriji, među najuspešnije kompozitore druge polovine XVII veka. Bili su bliski dvorskim i crkvenim krugovima, a njihovi opusi plene svojom versatilnošću i inovativnošću na polju muzičkog izraza i tehnike. Slušate izvođenje ansambala Kapela Konfluentes i Kapela Lacenzis pod upravom kantora opatije Marija Lah, oca Filipa Majera.

Te Deum Mark-Antoana Šarpantjea je jedna od najpoznatjih duhovnih kompozicija francuskog baroka koja na pravi način prikazuje svu raskoš i ceremonijalnost dvora Luja XIV. Iako sam kompozitor nije bio dvorski muzičar, njegove pozicije pri nekim od najvažnijih pariskih bogomolja omogućile su mu da u poslednjih dvadeset godina života njegova dela krase gotovo sve zvanične liturgijske i paraliturgijske proslave vladavine Luja XIV. Te Deum je napisan u formi velikog moteta za osam solista, hor i orkestar sa timpanima, između 1688. i 1698. godine dok se Šarpantje nalazio na mestu kapelmajstora Jezuitske crkve Svetog Luja u Parizu. Smatra se da je ovo delo posvećeno obeležavanju pobede francuske vojske u bici kod Stenkera u avgustu 1692. godine tokom Rata velike alijanse. Najpoznatiji deo Šarpantjeovog Te Deuma je uvodni Marš u obliku rondoa koji je postao signal televizijskih prenosa Evropske radiodifuzne unije, poznatije kao Evrovizija.

Misu Salisburgenzis – Salcburšku misu za 53 glasa Hajnriha Bibera je 1878. godine muzički istoričar Augustin Vilhelm Ambros, pogrešno atribuirao Oraciju Benevoliju. Tek je stodina godina kasnije, sedmadesetih godina dvadesetog veka, muzikolog Ernst Hintermajer uz pomoć modernih tehnika analize definitivno utvrdio i dokazao da je ovu kompoziciju napisao Biber 1682. povodom proslave hiljadu stote godišnjice osnivanja salcburške arhiepiskopije. Izuzetni izvođački aparat ovog dela od pedeset tri deonice – jedan od najvećih u baroku – podeljen je u sedam izvođačkih grupa, uz baso kontino – a upotrebljena su i dva para orgulja, dva hora i po dva para timpana. Ova višehorska kompozicija se oslanja na arhitektonske mogućnosti Salcburške katedrale koja poseduje između ostalog višestruke orgulje, a karakteristika ove partiture je i to što je u potpunosti napisana u Ce duru zbog upotrebe truba in Ce koje nisu imale mogućnost sviranja drugih tonaliteta. Takođe treba napomenuti da Biber vešto menja fakturne elemente – od monumentalnih odseka za više glasova do jednostavnijih četvorogalsnih harmonija u celom orkestru.

Urednica Ksenija Stevanović