Umetnost interpretacije – Kristofer Hogvud

Kristofer Hogvud je bio jedan od predvodnika pokreta za istorijski informisano izvođenje, koji je za sobom ostavio veliki broj premijernih snimaka kompozicija nastalih tokom 18. veka, interpretiranih na originalnim instrumentima ili njihovim savremenim kopijama.

Rođen 1941. godine, Hogvud se nakon završenih studija klasične književnosti i muzike na Kembridžu, posvetio dirigovanju i proučavanju istorije interpretacije. Učitelji su mu bili autoriteti za polje rane muzike poput Rejmonda Leparda, Gustava Leonharda ili Zuzane Ružičkove. Već u drugoj polovini šezdesetih godina Hogvud je zajedno sa Dejvidom Manrouom osnovao Konsort za ranu muziku, a 1973. i orkestar sa kojim će njegovo ime ostati neraskidivo vezano – Akademiju za staru muziku. Sa ovim ansamblom, jednim od najuglednijih sastava za istorijski informisano izvođenje, ostvario je impresivan diskografski opus sa više stotina snimaka, a na njegovom čelu je ostao sve do 2006. godine, da bi nakon toga postao počasni umetnički direktor. Osim ovog ansambla, Hogvud je rukovodio i drugim, opredeljenim za izvođenja na originalnim instrumentima, poput bostonskog Hendlovog i Hajdnovog društva, a uz to delovao je i kao umetnički direktor festivala posvećenih muzici 18. veka. Prevashodno okrenut interpretaciji muzike ove epohe, Hogvud se nije zadržao samo na instrumentalnim delima, već je svoje 'pionirsko' tumačenje muzike ovog doba, oslobođeno romantičarskih uticaja, usmerio i na opersko polje. Tako je u milanskoj Skali, Državnoj operi u Berlinu, Kraljevskoj operi Kovent garden, navedimo samo neke, Hogvud rukovodio operama Volfganga Amadeusa Mocarta – Don Đovanijem, Otmicom iz saraja, Idomenejem, Titovim milosrđem; Didonom i Enejem Henrija Persla, Filozofovom dušom Jozefa Hajdna, kao i velikim brojem ostvarenja Georga Fridriha Hendla, stvarujući neka od danas referentnih izvođenja.

Pored značajne dirigentske aktivnosti, Hogvud je dao veliki doprinos novom načinu tumačenja dela autora poznog baroka i klasicizma svojim muzikološkim radovima. Pre svega su značajne njegove studije posvećene Hendlu i Mocartu, kao i 'londonskim' godinama Jozefa Hajdna. Saznanja do kojih je dolazio tokom ovih istraživanja uticala su na neke od njegovih izvođačkih odluka, te je tako obimno, desetotomno izdanje Hajdnovih simfonija, specifično po tome što se u izvođačkom sastavu, za razliku od uobičajenih tumačenja, ne nalazi čembalo. Naime, osim nedostataka pisanih dokaza da je instrument bio korišćen, Hogvud je do zaključka došao i empirijski: boraveći u dvorani zamka Esterhaza, koja je bila namenjena za izvođenje orkestarskih dela, uvideo je da u njoj jednostavno nema dovoljno mesta da na podijumu bude i čembalo, te je u njegovom tumačenju ovih dela instrument izostavljen. Mnogi uvaženi muzikologi i stručnjaci za Hajdnov opus, poput Hauarda Landona, najpre su odbacivali ovakav pristup, da bi vremenom promenili mišljenje i uvideli kako vrednost Hogvudove argumentacije, tako i istinsku lepotu njegove interpretacije Hajdnovih simfonija.

Pored svoje bogate dirigentske karijere, Kristofer Hogvud se često vraćao svom 'matičnom' instrumentu, čembalu. Ovaj umetnik je nastupao i kao solista, ali i član 'kontinua' u jednom od vodećih britanskih kamernih sastava - Akademiji Sveti Martin u poljima. Svoje čembalističko umeće demonstrirao je na snimcima dela Karla Filipa Emanuela Baha, Luja Kuprena, Fransoa Kuprena, Đirolama Freskobaldija, Orlanda Gibonsa ili Hendla, između ostalih. Njegovo neumorno istraživanje izvođačkih praksi 18. veka dovelo ga je i do još jednog klavijaturnog instrumenta iz ove epohe, koji je dugo bio zaboravljen. To je klavikord, kućni instrument, koji je zbog delikatnosti svog zvuka 'prognan' sa koncertnih podijuma, ali mu je Hogvud posvetio čak tri serije snimaka, nazvanih 'tajnim', kako bi se naglasila opskurnost kompozicija koje je izvodio. U pitanju su snimci objavljeni pod nazivom Tajni Mocart, Tajni Bah i Tajni Hendl na kojima je Hogvud odsvirao dela za koja je pažljivim muzikološkim istraživanjima utvrdio da su originalno bila napisana za ovaj instrument.

Iako je najpoznatiji po svojim interpretacijama baroknog i klasičnog repertoara, Kristofer Hogvud je izvodio i kompozicije nastale u 19. i 20. veku, posebno one napisane u neoklasičnom ili neobaroknom stilu. Tako su se na njegovom repertoaru našla dela Stravinskog, Martinua i Hindemita, a poslednjih godina života, bio je posebno posvećen redakturi simfonija Feliksa Mendelsona.

Od sredine osamdesetih godina, Hogvudov pristup muzici 18. veka koji je podrazumevao težnju da se dela izvode u skladu sa praksom vremena u kojem su nastala, postao je opšteprihvaćen. Osim na koncertim podijumima, ovakav odnos prema muzičkoj literaturi Hogvud je imao priliku da propagira i na vodećim svetskim visokoškolskim instutucijama, poput univerziteta Kornel i Harvard, na kojima je predavao kao gostujući profesor. Osim toga, svoj pristup muzici uspešno je prezentovao i najširoj publici, kao urednik i voditelj emisije na radiju Bi-Bi-Si 3, koja se emitovala čak dvanaest godina.

Hogvud je, 1984. godine, napisao jednu od najinteresantnijih biografija Georga Fridriha Hendla, u kojoj je osvetlio stvaralaštvo ovog kompozitora posmatrajući ga kroz prizmu sopstvenog iskustva izvođenja njegove muzike. Engleski muzičar je često izvodio Hendlova dela – od kompozicija za čembalo ili klavikord, preko orkestarskih dela, do oratorijuma i opera. Njegovo tumačenje oratorijuma Mesija izazvalo je pravu revoluciju u pristupu ovom često izvođenom ostvarenju, a opere Rinaldo i Orlando u kojima je sarađivao sa Čečilijom Bartoli, predstavljaju i danas referentne snimke ovih dela.

Urednica emisije: Ivana Neimarević