Opera – Šarl-Iber Žerve: Hipermnestra

Hipermnestra spada u red najboljih francuskih lirskih tragedija XVIII veka, ne samo zbog kvaliteta same partiture, već i zbog izuzetne dramske efikasnosti libreta Žozefa de La Fona. Zanimljivost leži u tome da je ovo delo krajem XVIII veka potpuno nestalo iz kolektivnog sećanja, zaboravljeno od svih – izvođača, publike i istoričara muzike, a da se radilo o jednom od stubova repertoara Pariske opere u prvih šest decenija tog stoleća. Uspeh Hipermnestre je time fascinantniji, ako uzmemo u obzir da je lirska tragedija, žanr koji su uspostavili Lili i Kino, izašao iz mode još krajem XVII veka. Naime, u želji da pobegnu od ratova i nedaća koji su opteretili završne decenije vladavine Luja XIV, Parižani su se okrenuli raskošnim i optimističnim spektaklima koje su im pružali novi žanrovi poput opere-baleta i herojske pastorale ispunjeni plesovima i ljubavnim intrigama. Međutim, lirska tragedija nije bila u potpunosti odbačena. Baš u vreme perioda regentstva Luja XV, nekolicina autora je došla na ideju da obnovi stariju raskošnu, sublimnu i ozbiljnu opersku formu. Upravo se u taj period smešta i Hipermnestra Šarl-Ibera Žervea, koja će, za razliku od drugih ostvarenja iz ove decenije, jedina opstati na repertoaru.

Važan razlog za tako veliki uspeh leži u izuzetno smelom libretu Žozefa de La Fona, koji ne samo da je odlučio da na sceni prikaže priču o Danaidama, već i da radnju potpuno liši komplikovanih scenskih mašinerija, scena u paklu ili silaska bogova. Samo smeštanje pedeset Danajevih ćerki i njihovih muževa na scenu Pariske opere bilo je bez presedana, ali je La Fon celu mitološku priču uspeo da prikaže sa umešnoću i jasnoćom, stvarajući jedan od najuspešnijih i najlepših libreta XVIII veka. Tadašnja kritika je isticala dramsku snagu i kvalitet stihova, kao i logični razvoj radnje. Takođe, La Fon uspešno integriše divertismane u protok radnje, stvarajući zone tenzije i opuštanja, koje čine da opera stalno drži pažnju i ne opterećuje dramatičnošću. Uloga božanstva je smanjena i više je savetodavne prirode, dok je spektakl vezan za grupne horske scene poput proslave, dolaska mornara, svadbene povorke i završne borbe.

Muzika Šarl-Ibera Žervea pokazuje kvalitete melodičara i orkestratora, ali i inovatora koji je u godinama između Lilija i Ramoa, pokazao da je spoj francuskog i italijanskog operskog stila itekako moguć i poželjan. Stilski gledano, partitura Hipermnestre je homogena, iako raznovrsna: elementi starijeg stila su osnova muzičkog toka, ali su harmonska rešenja smela, nepredvidiva, rečitativi ekspresivni, dok je plesna muzika izuzetno privlačna i uspela. S obzirom na to da je Žerve, uz pomoć La Fonovog odličnog libreta, napravio operu čija se radnja odvija bez prekida i uz stalni uzbudljivi intenzitet, ne čudi što su savremenici čak i polovinom veka smatrali da je muzika moderna, bez viška patetike, uz prisustvo „jednostavnog i prirodnog” pevanja.

Urednica Ksenija Stevanović