Opera – Rihard Štraus: Žena bez senke

U glavnim uloga slušaćete Rikardu Merbet kao Barakovu ženu, Tomasa Johanesa Majera kao Baraka, Ane Švanevilms kao Caricu, Torstena Kerla kao Cara, Ildiko Komloši kao Dadilju i Nikolaja Didenka kao Kejkobadovog glasnika. Nadežda Gulicka tumači Sokola, a čuvara sveta duhova je Andrej Nemzer. Tri Barakova brata su: Tom Erik Li kao Jednooki, Jens Larsen kao Jednoruki i Kristof Špet kao Grbavac. Glas sa nebesa izvodi sopran Karolina Gumos, a tenor Mihael Plum je Figura lepog mladića. Horom i Simfonijskim orkestrom Berlinskog radija diriguje Vladimir Jurovski.

Štraus je ovo delo smatrao svojom „poslednjom romantičnom operom”, a libreto Huga fon Hofmanstala je video kao „neverovatno plemenit, vanredan, zreo i interesantan, sa veličanstevnim dramskim i moralnim problemima, kao i sa čudesnim scenskim događajima”. Ova fantastična opera – grandiozna u zamisli i ekspanzivna u formi – oslanjaja se na vagnerijanski operski vokabular. Sa druge strane, svojom bajkovitom mrežom simbola i značenja, kao i idejom iskušenja i provere moralne odlučnosti, inspirisana je Mocartovom Čarobnom frulom.  

Opera Žena bez senke je do pre koju godinu bila jedna od najređe izvođenih Štrausovih opera upravo zbog kompleksne scenske postavke koja je podrazumevala korišćenje magije, prikaz duhova, stalne promene scene, upotrebu izuzetno obimnog orkestarskog aparata, ali i potrebu za vokalnim interpretatorima vrhunskog ranga koji mogu da izvedu zahtevnu partituru. U formalnom smislu, Štraus koristi vagnerijansku lajtmotivsku tehniku, ali je harmonski jezik 'štrausovski' - kompleksan, sa bitonalnim pasažima, odlaženjem do granica atonalnosti i izraženim hromatizmom. Mreža referenci, simboličkih veza u samom sadržaju opere je široka. Pored pomenute Čarobne frule, tu je Turandot Karla Gocija, Hiljadu i jedna noć, indijske i persijske legende, bajke braće Grim i Getea. Ipak, imaući sve u vidu, Žena bez senke ne poseduje kritičku ili društvenu dimenziju. Ona je pre svega usmerena ka prikazivanju dva 'ženska tipa' – carice koja je eterična do bezizražajnosti i Barakove žene koja je previše 'ljudska' i moralno kolebljiva. U tom pogledu Štraus svojim dvema protagonistkinjama, kao predstavnicama dva sveta, daje i karakteristični orkestarski kolorit. Naime, zemaljske likove prati težak i mračni orkestarski part, dok se oko arija i pojava carice kovitla smanjeni orkestar, svetlog i providnog tembra u kojem dominiraju čelesta, harfa i flauta. 

Urednica Ksenija Stevanović