Majstori baroka

Predstavićemo kantate Marka Maracolija i Luiđija Rosija koje su napisane na isti tekst i koje nose isti naslov – „Propoved Sunca”. Ova dva dela mogu se posmatrati kao presek muzičke prakse u Rimu u prvoj polovini XVII veka, kada su dvojica autora u njemu živeli i stvarali. Rosi i Maracoli su bili u službi kardinala Antonija Barberinija, koji je zajedno sa svojom braćom oblikovao politiku, religijsku praksu i muziku Italije u XVII veku.

Žanr kantate, pored opere bio je osnova velike muzičke revolucije XVII veka, koja je ustoličila novu baroknu estetiku. U kombinaciji formalnih obrisa kantate i dramskog potencijala opere nastaje i oratorijum, treći važan oblik za razumevanje barokne muzike, posebno one rimskih kompozitora. Opere, oratorijumi i kantate su u ovom gradu služile pre svega kao deo reprezentacione mašine moći aristokratskih porodica vezanih za Vatikan i papsku kuriju. Predstavnici familija Kolona, Kiđi, Pamfilij, Otoboni i pre svih Barberini su se smenjivale na mestima papa i najvažnijih kardinala, čime su u svojim rukama držale kako duhovnu, tako i svetovnu vlast. U ovom kontekstu Barberinijevi su bili među najvećim mecenama umetnosti – posebno Antonio i Frančesko Barberini koji su svoj patronat dugovali uticaju svog strica, pape Urbana VIII. Palata Barberini u Rimu posedovala je pozorište (Teatar četiri fontane koji je konstruisao Bernini) u kojem su njihove raskošne opere oduševljavale kako rimsku aristokratiju, tako i plemiće iz svih krajeva Evrope. Među muzičarima koje su Barberinijevi zapošljavali su bili Đirolamo Freskobaldi, Virđilio Macoki, kao i Luiđi Rosi i Marko Maracoli čije dela ćemo čuti u emisiji.

Rosi i Maracoli se danas, pored Đakoma Karisimija, smatraju najvažnijim kompozitorima kantata u Rimu tog doba. Njihov renome je bio toliko visok polovinom XVII veka da ih je kardinal Mazaren pozvao u Francusku – Maracolija 1645, a Rosija 1647. godine – kako bi proširili uticaj italijanske muzike u ovoj zemlji. Po svedočenjima savremenika, njihove arije i kantate su se posebno dopadale kraljici Ani Austrijskoj, kojoj su, kako je zabeleženo, često izazivale i suze. Ovaj podatak nam govori o izraženoj afektivnoj dimenziji italijanskih kantata ranog baroka koje su bile usmerene ka izazivanju plemenitih osećanja kod obrazovanih slušalaca.

Kantata Propoved Sunca predstavlja dijalog između Sunca i smrtnih ljudi. Tekst je napisao toskanski pesnik Đovani Loti, a po karakteru pripada moralnoj poeziji koja je bila korišćena u Rimu u kontekstu duhovnih i didaktičkih vežbi pri oratorijumima velikih crkvi. U ovoj kantati se ističe da je sunce manje važno od onoga koji je izvor „neiscrpnog svetla" – dakle Boga, a takođe se prikazuje da je put čednosti i nevinosti onaj koji treba da poštuju istinoljubivi vernici, u skladu sa načelima rimske duhovnosti XVII veka.

Urednica Ksenija Stevanović

 

broj komentara 0 pošalji komentar