недеља, 18. окт 2020, 09:05
"Лепеза смрти" - Крагујевац 1941.
Масакр. Или – покољ. Две речи за исти појам: свирепо, масовно, неселективно убиство оних који нису криви, нимало, и који су потпуно беспомоћни – не само без могућности, него и без икакаве шансе да се одбране. Две речи, међународна и наша, за које се не зна која више језиво звучи. Могло би се рећи да им се значење чује већ у звучању.
Готово извесно да нема рата у историји цивилизације који није обележио и неки покољ недужних - деце, жена, стараца... обичних људи, оба пола и свих узраста... оних који нису хтели да ратују, који су желели да борбе никада нису ни почеле, а када већ јесу, желећи само да преживе - радећи како се може и живећи како се мора.
Ратове би било тешко одредити по свирепости, јер је и њу саму тешко градирати (шта би уопште значило „мала свирепост"...). Ипак, неке се памте дуже и више од других. Почетак Другог светског рата на тлу наше земље обележила је, као најцрње зло запамћена, наређена и спроведена одмазда - сто за једнога. За сваког убијеног војника немачке окупаторске војске, убити сто недужних људи, За сваког рањеног - педесет. И ко је чуо, а многи нису, да би се то могло десити, да ли је могао да верује да ће тако заиста и бити?
Како су становници села Грошница, Мечковац и Маршић, између Горњег Милановца и Крагујевца, тог октобра 1941, могли да знају да их окупатор истерује из домова, хвата по двориштима и њивама и затим стреља на стотине зато што је који дан пре тога страдало 10, а рањено 26 немачких војника? А био је то само, и нажалост, увод у масакр у Крагујевцу 20. и 21. октобра, када је, због истог, главом платило готово три хиљаде: трговаца, занатлија, радника, сељака и - ђака.
Зато је октобар у Крагујевцу до данас, а сигурно и заувек, остао завијен у црно. И тих, посебно тих пар дана око годишњице страдања. Скупљен не само у минут ћутања жртвама у Шумарицама, него у, за многе, заустављено време које постоји у сећању потомака, али не и у изговореним речима међу члановима породица страдалих. Јер је то из оне добро познате категорије догађаја и искустава које страје у само три речи - не повратило се.
Ни камен не говори, али постоји и стоји у споменицима у Спомен-парку „Крагујевачки октобар" још од 1953. године. И својим муком, али и велелепношћу не да да се забораве дани страдања и бола. Баш тамо смо среле антрополога Виктора Бејатовића, који се бавио истраживањем трагичних догађаја у Крагујевцу 1941. и који је своја научна сазнања о томе 2018. преточио у кјнигу „Лепеза смрти". Из поштовања према страдалима и свима њиховима који ће заувек живети у сенци те лепезе, причу о масакру у Шумарицама забележиле Елизабета Арсеновић и Мирјана Никић.
Коментари