Дипеш Чакрабарти: Разум и критика историцизма

Главно питање овог текста могло би се сажети у следећем: како можемо наћи облик друштвене мисли која прихвата аналитички разум у потрази са социјалном правдом, али му не дозвољава да избрише питање хетеротемпоралности из историје модерног субјекта? Да би одговорио на ово питање, Дипеш Чакрабарти полази од идентификовања извесних уобичајених аналитичких стратегија у друштвеним наукама, које теже ка томе да сакрију од погледа фрагментарну природу „садашњице" у којој истраживачки субјект живи. У те сврхе, аутор се ослања на рад три интелектуалца који су важни за постколонијалну мисао, а то су: Џомо Кенијата (Jomo Kenyatta), Антони Апија (Anthony Appiah) и Дамодар Дармананда Косамби (Damodar Dharmananda Kosambi).

Заступајући тезу да је анахронизам интегрални део историцистичког сензибилитета који карактерише нашу потрагу за социјалном правдом, Чакрабарти запажа да историцизам може циркулисати само у атмосфери фрустрације, очаја и ресантимана. „Све док имамо историцизам на делу, задатак концептуализације природе политичке модерности у колонијалнној и постколонијалној Индији нас збуњује. Сељак као грађанин наставља да делује као реликт неког другог времена, иако знамо да он равноправно припада истој садашњости као и модеран грађанин. Изазов је у реконцептуализацији садашњости. Како бисмо редефинисали наш пројекат као нешто што иде изван ресантимана према европској мисли, морамо да мислимо изван историцизма. То не значи одбацити разум, већ сагледати га као један од многих начина бивствовања у свету... Критиковати историцизам у свим његовим варијететима значи одучити да се о историји мисли као о развојном процесу, у којем оно што је једном било могуће постаје актуелно, тежећи ка будућности која је сингуларна. Или, друкчије речено, то значи научити да се мисли садашњост - сада у којем живимо док говоримо - као несводиво не-једна. Предузети тај корак значи поново размислити о проблему историјског времена и осврнути се на однос између могућег и актуелног. Мисли које следе произлазе из расправе представљене у другом делу Хајдегеровог дела Битак и време. У средишту овог огледа налази се заинтересованост за начине на које се може мислити о прошлости и будућности у нетотализујућем маниру", пише Чакрабарти.

Текст је преузет из ауторове књиге Provincializing Europe: postcolonial thought and historical difference, коју је објавио Princeton University Press 2007. године.

Превела с енглеског Душица Поповић.
Читао је Александар Божовић.
Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.