Фестивал у Вербијеу 2014

Када се 1792. године из родног Бона преселио у Беч, Бетовен се брзо успоставио као изузетан пијаниста и стекао бројне поштоваоце и покровитеље у аристократским круговима. Међу њима је био и кнез Карл фон Лихновски, који је претходно био Моцартов ученик и покровитељ, а у чијем је дому Бетовен боравио извесно време. Историјски извори наводе да је 1796. тада двадесетшестогодишњи Бетовен кренуо на велику концертну турнеју у својству пијанисте, једину у каријери, а која га је најпре одвела у Праг, а потом и у Дрезден, Лајпциг и Берлин. Кнез Лихновски је желео да Бетовен у Берлину буде представљен краљу Фридриху Вилхелму Другом, страственом виолончелисти који је на свом двору упошљавао неке од најбољих музичара тог доба. Седам година раније, 1789, кнез Лихновски је довео Моцарта на двор, а ова посета је резултирала компоновањем неколико гудачких квартета у којима је композитор посебно истакао деонице виолончела. Хајднова посета двору Фридриха Другог 1787. дала је сличне резултате.

Међу окупљеним дворским музичарима био је и виолончелиста Жан-Пјер Дипор, чији је таленат Волтер духовито описао речима „Господине, чиниш да верујем у чуда јер вола претвараш у славуја", док је Кристијан Шубарт истакао да Дипор „... гудало води као мач у олуји, док се ноте сливају као кишне капи". Међутим, за разлику од Хајдна и Моцарта, Бетовен се није окренуо гудачком квартету, већ је за потребе краља и његових дворских музичара компоновао прве две сонате за виолончело и клавир, означене бројем 5 у његовом опусу, у којима је поставио инструменте као равноправне партнере. Ове две сонате су премијерно свирали Жан-Пјер Дипор и Бетовен на пруском краљевском двору 1797. године, а извори истичу да је концерт прихваћен са великим одушевњењем, те да је био изузетан музички догађај који је дао нове смернице у камерној музици издвајајући виолончело као солистички инструмент.

У камерној музици до Бетовена, виолончело је најчешће било део континуа, док се у солистичким деоницама појављивало релативно ретко. Међу њима можемо истаћи, као познате примере, сонате и концерте Вивалдија, Ђеминијанија и Бокеринија. Но, тек је Бетовен од виолончела стоврио равноправног партнера клавиру. Бетовен се суочио и са проблематиком акустичког баланса између деоница виолончела и клавира, пошто се у том периоду развијала механика клавира која је резултирала снажнијим, волуминознијим звуком. Другим речима, композитор је морао да обрати посебну пажњу на звучну избалансираност, јер је постојала опасност да деоница виолончела буде потпуно у сенци, посебно када би оба инструмента свирала у истом регистру. У свих својих пет соната за виолончело, Бетовен је зналачки решио овај проблем: омогућио је виолончелу и клавиру да свирају у дијалогу, у потпуности је користио динамички опсег виолончела - од пијанисима до фортисима, укључујући крешенда и акцентовање врхунаца, ослањајући се на велику ритмичку енергију виолончела и наглашавао је бројним сфорцандима, односно изненадним нагласцима.

Уредница Ирина Максимовић Шашић