Ханс Вернер Хенце: Изневерено море

У главним улогама представили су се: сопран Вера-Лоте Бекер као удовица Фусако, тенор Џош Ловел као њен тринаестогодишњи син Нобору, баритон Бо Сковхус као официр трговачке морнарице Рјуђи. Чланови банде су: Ерик ван Хајниген, Кангмин Џастин Ким, Стефан Астахов и Мартин Хеслер.

Ово је девето оперско остварење Ханса Вернера Хенцеа које је поручила Немачка опера из Берлина. Хенце је радио на овом остварењу између 1986. и 1989. године, руководећи се либретом који је Ханс-Урлих Трајхл написао по његовим смерницама, а на основу романа Морнар који је изневерио море Јукија Мишиме.

Премијера опере је уприличена 1990. године у Немачкој опери у Берлину, са диригентом Маркусом Штенцом, а потом су уследиле и поставке у Државном театру у Висбадену, као и у Театру Лирико у Милану, те опери у Сан Франциску.

У музичком смислу, опера Изневерено море поседује прокомпоновану структуру, у којој се налазе и јасно дефинисане и означене затворене нумере. У смислу организације подсећа на Хенцеову једночину оперу Басариди из 1968. године, док пресудан утицај треба тражити у оперским остварењима Албана Берга, односно у бергијанском споју затворених нумера, драмске функције оркестарских интерлудијума и вокалног карактера протагониста. Главна женска улога Фусако је изузетно технички захтевна, у распону од шпрехгезанга до колоратурних пасажа, те донекле подсећа на ролу Лулу. Хенце свакоме од протагониста даје карактеристичну инструменталну пратњу – на пример, деоницу Фусако најчешће прате гудачки инструменти, Рјуђија дувачка секција, док Ноборуа и остатак његове банде подржавају клавир и удараљке са одређеном висином тона. Такође, сваки од јунака има свој специфични тематски материјал, изведен из тонских низова и њихових хармонских агрегата.

Садржај прати симболичну причу о сукобу и неразумевању између старог и новог Јапана, у послератним годинама. Тринаестогодишњи дечак Нобору је везан за вредности традиционалног Јапана, заједно са својим друговима, који чине једну дечаку банду. Они презиру своје очеве, као слабиће који нису умели да заштите своју земљу. Испрва, бродски официр Рјуђи, који постаје Ноборуов очух, изгледа као представник старих јапанских вредности – стоицизма, снаге духа, авантуризма и части. Но, Рјуђи у ствари је дубоко разочаран животом на мору и жуди да се врати на копно и да се скраси. Заједно са дечаковом мајком Фусако, која је остала удовица, он се приклања западним вредностима. Фусако иначе води радњу западног типа и Рјуђи жели да јој се придружи у вођењу посла. Нобору и његови другови се осећају изневереним овим Рјуђијевим "преокретом" и на крају опере, у немогућности да прихвате стварност, они усмрућују морнара.

Уредница Ксенија Стевановић