Уметност интерпретације

Рођен је као Ђовани Батиста Барбироли у Лондону 1899. године, у породици која се генерацијама бавила музиком. Његов отац и деда су били чланови оркестра миланске Скале, те је од најраније младости почео да свира најпре виолину, а потом и виолончело, које је и дипломирао на Краљевској академији за музику. До почетка Првог светског рата, Барбироли је радио у Лондону као слободни уметник, свирајући виолончело у различитим оркестрима, ангажованим у позориштима или биоскопима, а након завршетка рата, постаје и члан Лондонског симфонијског оркестра. Ипак, његова првенствена амбиција је била да диригује, те је почео да сарађује са мањим ансамблима, али га је веома брзо приметио директор Британске националне опере који га је позвао као гостујућег диригента. Дебитовао је са Гуноовом опером Ромео и Јулија у Њукаслу, да би већ две године касније стао и за пулт Краљевске опере у Ковент Гардену. Са овом оперском трупом извео је бројна дела стандардног репертоара, укључујући и енглеску премијеру Пучинијеве опере Турандот, као и значајна дела немачког оперског репертоара. Иако првенствено посвећен оперском жанру, Џон Барбироли се тих година често појављује и на концертном подијуму, наступајући са Лондонским симфонијским оркестром и Краљевском филхармонијом. Премда је у Британији већ стекао репутацију одличног диригента, на међународној сцени, међутим, није имао ниједан запаженији наступ, те је са изненађењем примљена вест о његовом именовању као наследника Артура Тосканинија на месту шефа-диригента Њујоршке филхармоније. Од тренутка када је преузео руковођење овим ансамблом, Барбироли је на репертоар почео да ставља дела савремених аутора, попут Жака Ибера, Семјуела Барбера, Јуџина Гусенса, али и својих британских сународника, Бенџамина Бритна или Вилијама Волтона. Донекле конзервативна њујоршка публика била је револтирана оваквим избором, па упркос томе што му је уговор са Филхармонијом обновљен на још три године, по његовом истеку, Барбироли одлучује да се у сред Другог светског рата упусти у ризичан прелазак Атлантика, како би се вратио у домовину. У том тренутку стиже судбински позив од Хале оркестра из Манчестера, који је био на ивици пропасти, а који ће захваљујући Барбиролију постати један од водећих ансамбала у Енглеској и за који ће овај диригент остати везан до краја свог живота. Захваљујући његовим напорима, десеткован ансамбл је попуњен новим свирачима, а диригент се посветио интензивном раду са младим саставом. Његов темељан приступ оркестру постао је до те мере узоран, да би се могло говорити о правој "школи" оркестарског звука, који ће критика и публика препознавати не само код Хале оркестра, већ и касније код свих ансамбала са којима је Барбироли сарађивао као гостујући диригент. Између осталих, дириговао је ансамблима као што су Лондонски симфонијски оркестар, Филхармонија оркестар, Берлинска и Бечка филхармонија, Симфонијски оркестар Би-Би-Сија, са којима је, такође, остварио и дискографске снимке и издања. Ипак, никада није прихватио лукративне понуде неких од ових оркестара да постане њихов шеф диригент, те је до своје смрти 1970. остао на челу Хале оркестра. 

Барбироли је остао запамћен као велики промотер британске музике и у земљи и иностранству, те су се на његовим репертоарима, али и дискографксим издањима, редовно налазила дела Елгара, Дилијуса, Волтона, Вона Вилијамса и других. Поред дела британских аутора - од којих су му неки, попут Вона Вилијамса и посвећивали своја симфонијска остварења - Барбироли је пре свега био везан за романтичарски репертоар. Објавио је снимке комплетних симфонија Сибелијуса, Чајковског, Брамса, затим дела Малера, Бетовена, Грига, Шуберта, Менделсона, Дворжака, Глазунова и других. У поређењу са неким другим колегама, могло би се рећи да је његов репертоар био и релативно мали, али разлог томе треба тражити у темељности његовог приступа и тежњи ка перфекционизму. Пажња коју је посвећивао припремама за извођење и снимање Малерових симфонија постале су предмет шала колега и савременика, јер би свакој од њих посвећивао бар две године припрема пре него што би се одлучио за извођење. И поред тога, иза овог уметника је остала богата дискографија која је поред симфонијских дела, обухватала и репрезентативне оперске снимке попут Перслове опере Дидона и Енеј са Викторијом де лос Анхелес, Вердијевог Отела са Џејмсом Мекрененом, Гвинет Џоунс и Дитером Фишер-Дискауом или Мадам Батерфлај са Ренатом Ското и Карлом Бергонцијем.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић