Опера – Жил Масне: Манон

Манон је дело које је Маснеу донело позицију најпопуларнијег композитора француске опере, на којој ће остати готово двадесет година Либрето су написали Анри Мејак и Филип Жил на основу романа Авантуре витеза Гријеа и Манон Леско опата Превоа. Ђакомо Пучини ће се такође послужити овим предлошком како би девет година после Маснеа написао своју Манон Леско, која ће такође постати популарна код публике. Иако Манон носи жанровску ознаку 'опера комик', говорних дијалога међу протагонистима готово да и нема, али је Масне зато користио, са великим успехом, 'мелодраму', односно говорне сегементе над музичком пратњом комбинујући је са ариозо пасажима.

Као и друге Маснеове опере – Есклармонда, Таида, Сапфо – и Манон је портрет једне жене – овај пут фиволне и безбрижне – коју је комопозитор приказао са пуно саосећајности и природности. Он је одбацио Превоов опис јунакиње као 'урођено перфидне' видевши је као „искрену у својим издајствима и аморалности”. Наравно, ово виђење је карактеристично за деветанестовековно, али и француско, третирање 'заводнице' у уметности као амбициозне, склоне задовољствима и добром проводу, али која је истовремено и великодушна, увек расположена и која на крају умире од „чисте исцрпљености” пошто се покаје за своје грехе и закуне на вечну верност свом оданом мушком љубавнику. Ове карактеристике су везане и за контекст Опере Комик где је дело премијерно изведено 19. јануара 1884.године, и за чије је потребе либрето направљен уз пуно обзира за очекивања публике: ту су сцена у цркви, сцене на улици, у коцкарници, уз ублажавање моралне корумпираности свих ликова у односу на Превоов књижевни предложак.

Лик Манон је од почетка привлачио лирске сопране да ову улогу ставе на свој репертоар. Певачица треба да искаже глумачки и певачки пун лук од неискусне девојке, преко жене којој се сви диве, до заводнице и преступнице, у неколико изузетних арија и сцена које никога не остављају равнодушним. Манон носи целу опере, па је занимљиво напоменути да је Масне од почетка прилагођавао ову ролу сопранима који су је певали. После Мари Хеилброн на премијери, следећа и композитору омиљена Манон је била Сибил Сандерсон за коју је направио 'дефинитивну партитуру' 1895. године. У ту верзију је ушла чувена Гавота коју је Масне написао за Мари Роз приликом Лондонске премијере аранжиравши своју соло песму Серенада за Молијера, као и реприза Манонине мелодије завођења из љубавног дуета у цркви Сан Сулпис на крају опере.

Уредница Ксенија Стевановић