Мајстори барока

Занимљиво је напоменути да су животи Бибера и Шарпантјеа текли готово у потпуности упоредо: рођени су са годину дана разлике, а умрли су исте 1704. године, спадајући, у земљама у којима су деловали – Француској и Аустрији, међу најуспешније композиторе друге половине XVII века. Били су блиски дворским и црквеним круговима, а њихови опуси плене својом версатилношћу и иновативношћу на пољу музичког израза и технике. Слушате извођење ансамбала Капела Конфлуентес и Капела Лацензис под управом кантора опатије Марија Лах, оца Филипа Мајера.

Те Деум Марк-Антоана Шарпантјеа је једна од најпознатјих духовних композиција француског барока која на прави начин приказује сву раскош и церемонијалност двора Луја XIV. Иако сам композитор није био дворски музичар, његове позиције при неким од најважнијих париских богомоља омогућиле су му да у последњих двадесет година живота његова дела красе готово све званичне литургијске и паралитургијске прославе владавине Луја XIV. Те Деум је написан у форми великог мотета за осам солиста, хор и оркестар са тимпанима, између 1688. и 1698. године док се Шарпантје налазио на месту капелмајстора Језуитске цркве Светог Луја у Паризу. Сматра се да је ово дело посвећено обележавању победе француске војске у бици код Стенкера у августу 1692. године током Рата велике алијансе. Најпознатији део Шарпантјеовог Те Деума је уводни Марш у облику рондоа који је постао сигнал телевизијских преноса Европске радиодифузне уније, познатије као Евровизија.

Мису Салисбургензис – Салцбуршку мису за 53 гласа Хајнриха Бибера је 1878. године музички историчар Аугустин Вилхелм Амброс, погрешно атрибуирао Орацију Беневолију. Тек је стодина година касније, седмадесетих година двадесетог века, музиколог Ернст Хинтермајер уз помоћ модерних техника анализе дефинитивно утврдио и доказао да је ову композицију написао Бибер 1682. поводом прославе хиљаду стоте годишњице оснивања салцбуршке архиепископије. Изузетни извођачки апарат овог дела од педесет три деонице – један од највећих у бароку – подељен је у седам извођачких група, уз басо контино – а употребљена су и два пара оргуља, два хора и по два пара тимпана. Ова вишехорска композиција се ослања на архитектонске могућности Салцбуршке катедрале која поседује између осталог вишеструке оргуље, а карактеристика ове партитуре је и то што је у потпуности написана у Це дуру због употребе труба ин Це које нису имале могућност свирања других тоналитета. Такође треба напоменути да Бибер вешто мења фактурне елементе – од монументалних одсека за више гласова до једноставнијих четворогалсних хармонија у целом оркестру.

Уредница Ксенија Стевановић